„Mi smo generacija koja ne želi veze?“
Jedno od viđenja na odnose i veze danas, daje blogerka Hafington Posta (Huffington Post) Kristi Vilkinson (Krysti Wilkinson). Prenosimo delove njenog teksta:
„Želimo drugu šoljicu kafe na Instagramu u subotnje jutro, još jedan par obuće na „umetničkim“ slikama naših nogu. Želimo veze koje možemo da ozvaničimo na Fejsbuku (Facebook) i koje svako može da lajkuje i komentariše. Želimo nekog s kim ćemo otići na ručak u subotu, nekog ko će nam slati poruke u nedelju ujutru, nekog ko će biti naš +1 kada idemo na venčanja (Kako im je uopšte uspelo? Kako su našli svoju sreću i uspeli da budu „Srećni do kraja života“). Ali mi smo generacija koja ne želi veze.
Trudimo se da pronađemo pravu osobu. Čitamo „5 načina da saznaš da li je zainteresovan za tebe“, u nadi da ćemo uvući osobu u vezu kao da završavamo neki projekat. Investiramo više vremena u Instagram profil neko u sebe. Ipak, ne želimo veze.
Pričamo i dopisujemo se, družimo se i „visimo“, idemo na kafe i piva, bilo šta da izbegnemo pravi dejt. Ćaskamo sat vremena samo da bismo se vratili kući i dopisivali se. Odričemo se bilo kakve šanse da postignemo pravu vezu, igrajući igre bez pobednika. Takmičimo se za „Najnezainteresovanijeg/u“, „Najbolji stav Baš-me-briga“, „Najbolji u Emotivno nedostupan/a“, a na kraju završavamo kao dobitnici „Najverovatnije sam/a“.
Želimo samo fasadu odnosa, ali ne želimo da radimo na vezi. Želimo držanje za ruke bez kontakta očima, zadirkivanje bez ozbiljnog razgovora. Želimo lepo obećanje bez stvarne posvećenosti, godišnjice bez 365 dana rada koji vode do njih. Želimo „srećni do kraja života“ a ne želimo da uložimo napor ovde i sada. Želimo duboku povezanost dok gajimo plitke stvari. Čeznemo za svetom prave ljubavi bez volje da se za to borimo.
… Želimo bilo šta što će nam dati iluziju veze, a da ne budemo u pravoj vezi. Želimo sve nagrade i nimalo rizika, sve isplate bez troškova. Želimo da se povežemo – dovoljno ali ne previše. Želimo da se posvetimo – malo, ne suviše. Usporavamo, gledamo kuda će ići, ne imenujemo stvari, samo se „družimo“. Jednom nogom smo već van, držimo jedno oko otvoreno, i držimo se na odstojanju – igramo se tuđim osećanjima ali najviše svojim.
Kada sve postane suviše realno, bežimo. Skrivamo se. Odlazimo. Uvek ima riba u moru. Uvek postoji druga šansa da se pronađe ljubav…
Nadamo se da ćemo uroniti pravo u sreću. Želimo da „skinemo“ kao novu aplikaciju nekog ko će biti baš za nas – a koji se može „apdejtovati“ svaki put kada nešto ne ide po planu, lako se stavlja u „foldere“ i može se izbrisati čim više nema koristi.„
Izvor: BIZLife
Piše: N.V.
