Kuća, tornado i Technicolor: Kako je Oz zauvek obojio film
Kada je MGM krajem tridesetih odlučio da ekranizuje roman Čarobnjak iz Oza, retko ko je mogao da nasluti da će se snimanje pretvoriti u jednu od najtrnovitijih produkcija svog vremena — ali i u film koji će decenijama ostati simbol moći Holivuda da stvara čuda.
Pripreme za snimanje počele su 1938. godine, podstaknute uspehom Snežane i sedam patuljaka. Studio nije žalio novca: budžet je premašio 2,7 miliona dolara, što je za to vreme bio ogroman rizik. Međutim, taj novac nije garantovao miran rad. Projekat je menjao režisere — njih petorica su se smenjivala, a scenario je prepravljan desetak puta. Snimanje je počeo Ričard Torp, ali je otpušten jer film nije imao bajkoviti duh. Na kraju, Viktor Fleming preuzeo je glavni deo posla, a poslednje kadrove u Kanzasu dovršio je King Vidor, koji nikada nije bio potpisan.
Tehnički zahtevi i specijalni efekti za koje tada nije postojala ustaljena praksa dodatno su usporavali rad. Posebno se ističe scena tornada koji odnosi Dorotinu kuću — jedan od najslavnijih trikova u istoriji filma. Umesto animacije, šef specijalnih efekata Buddy Gillespie osmislio je ogromni levak od muslin platna, dug oko deset metara, okačen za vrh studija i pokretan mehanizmima. Unutar levka su duvali vazduh i prah, stvarajući pravi oblak prašine, dok su operateri pomerali gornji i donji deo, pa je tornado delovao živo i nepredvidivo. Kuća koja leti zapravo je bila maketa, snimana odvojeno, a kadrovi su spojeni dvostrukom ekspozicijom. Unutrašnje scene snimane su u kući montiranoj na pokretnu platformu koja se tresla, dok je vetar duvao na lice Judy Garland. Za tadašnje standarde, efekat je bio revolucionaran i postavio temelje za sve kasnije prikaze oluja na filmu.
Problemi su se nizali i u šminkernici. Bad Ebsen, prvobitni Limeni Drvoseča, umalo je izgubio život jer mu je aluminijumska šminka otrovala pluća. Njegova zamena, Džek Hejli, dobio je tešku infekciju oka. Margaret Hamilton, zla veštica, zadobila je ozbiljne opekotine kada je pirotehnika otkazala u sred snimanja. Ni kostimi nisu olakšavali — Lavljev kostim bio je od prave lavlje kože, težak i do 40 kilograma, zbog čega su se glumci znojili i do iznemoglosti pod vrelim Technicolor reflektorima.
Inovacije su se videle i u upotrebi maketa, matte slika, dvostruke ekspozicije, kao i u prvim oblicima penaste šminke, koja je Strašilu davala pokretljivost lica. Zanimljivo, konj koji menja boje u Smaragdnom gradu bojen je jestivim žele prahom, jer se svaka druga boja brzo lizala s krzna. U sceni snega korišćen je, nažalost, azbest — što se tada smatralo bezbednim.
I dok se studio borio s preprekama, umalo je ispala i najpoznatija numera. „Over the Rainbow“ gotovo je izbrisana da bi se uštedelo vreme, ali je producent Artur Frid uspeo da je spasi. Kasnije je osvojila Oskara i ostala Garlandina pesma po kojoj je pamtimo.
Premijera avgusta 1939. nije donela veliki profit — film je jedva pokrio troškove. Ali vreme je pokazalo pravu vrednost. Redovna TV prikazivanja od 1956. pretvorila su Čarobnjaka iz Oza u najgledaniji film svih vremena. Njegov vizuelni stil, muzičke numere, scena tornada i smela kombinacija trikova postavili su standard za generacije koje su došle posle. Bez tog filma teško da bi fantazija i mjuzikli dobili mesto koje imaju u mejnstrimu, a Technicolor verovatno ne bi tako brzo osvojio Holivud.
Uprkos svim problemima, Čarobnjak iz Oza dokazao je da magija filma pobeđuje sve prepreke — i ostao je jedan od najsvetlijih primera koliko daleko san i mašta mogu da odvedu filmsku umetnost.
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.
