Ketrin Hepbern je među prvim ženama nosila pantalone i skandalizovala Ameriku

U muškom svetu s početka 20. veka, Ketrin Hepbern je često nosila pantalone. Vodeća holivudska dama i pionirka prkosno je prihvatila mušku odeću, usred neverovatnog pritiska da to ne učini, otvarajući put ženama koje vole udobnost, pantalone i sakoe decenijama kasnije. 

Ko bi mogao da zaboravi elegantnu somotsku jaknu i pantalone koje je nosila u filmu „Žena godine“? Ili onaj zgužvani dvodelni komplet koji je nosila dok je sedela na vrhu fotelje, sa izgužvanim čarapama, izlizanim oksfordicama i đavolskim stavom, na stranicama časopisa Lajf?

Ali praćenje sopstvenih stilskih pravila nije uvek bilo lako za Hepbern, ženu koja će kasnije biti cenjena kao jedna od najvećih filmskih legendi svih vremena i kojoj će se diviti zbog njene oštroumnosti. Čuvena je angedota o osoblju filmskog studija koje je sakrilo njene pantalone iza scene kako bi je sprečilo da ih nosi i o njenoj navodnoj odluci da ostane bez pantalona dok joj ih ne vrate. Mediji su objavili dugačke članke u kojima dovode u pitanje holivudske žene koje su odlučile da nose mušku odeću. „Ženske pantalone su neverovatne, smešne i apsurdne!“ Časopis Movie Classic citirao je glumicu Konstans Benet, koja je o trendu iz 1933. rekla „Ne mogu da zamislim da nosim takve grozote“, piše CNN. 

Pantalone postale praktične tokom rata

Američka javnost takođe nije bila sigurna šta da misli o Hepbern dok se šepurila u pantalonama 1930-ih, pre nego što ih je praktičnost Drugog svetskog rata učinila uobičajenijim među ženama.

„Njeni izbori na ekranu i van njega ostavili su mnoge kritičare i većinu javnosti sumnjičavim, čak i neprijateljskim“, napisao je holivudski istoričar Vilijam Džej Man u svojoj biografiji zvezde „Kejt: Žena koja je bila Hepbern“ iz 2006. godine. Godine 1934. Hepbern je pobegla u Pariz sa svojom prijateljicom Suzan Stil. Kako Man kaže, tadašnji kritičari su bili surovi prema njenom najnovijem filmu „Spitfajer“ i njenom nastupu na Brodveju u „Jezeru“. Ljudi su se takođe osećali otuđenim zbog njenog „ekscentričnog pristupa rodu, seksualnosti i slavu“, napisao je on.

Pre tog ključnog putovanja, Hepbern se obukla u staru odeću, nije se šminkala i odbijala je da dozvoli publicistima da je povezuju romantično sa muškarcima, već je živela sa ženom, podstičući glasine da je lezbejka. Čak je govorila o politici, podržavajući Aptona Sinklera, socijalističkog demokratskog kandidata u trci za guvernera Kalifornije 1934. godine, i suočavajući se sa optužbama da se pridržava komunističkih uverenja. „Onda su tu bili njeni filmovi, oštri i neobični, pogledi na alternativni svet u kojem su neudate žene imale prednost“, nastavio je Man.

Uzmite romantičnu dramu iz 1933. „Kristofer Strong“, u kojoj njen lik u pantalonama, avijatičarka ledi Sintija Darington, ima aferu sa oženjenim muškarcem. Činilo se da se poruka filma u potpunosti odriče ideje braka, a zanemarena žena Daringtonovog ljubavnika kaže: „Brak i deca skoro svaku ženu čine staromodnom i netolerantnom.

7 velikih tajni lepote božanstvene Odri Hepbern

Nacionalna heroina

„Ono što je fascinantno“, napisao je Man o Hepbern, „je da se ova figura, koja se na toliko načina vređa kao subverzivna, može transformisati, kako su godine prolazile, u nacionalnu heroinu. Osvojila je četiri Oskara za najbolju glumicu za „Morning Glori” 1933., „Pogodi ko dolazi na večeru” 1967. godine, „Lav zimi” 1968. i „Na zlatnom ribnjaku” 1981. godine, pažljivo kreirajući ličnost. usput. Pretvorila se u „simbol prave plave, crvenokrvne Amerikanke jer je morala da preživi i napreduje“, napisao je Man.

Njen stil je bio deo te priče.

Jedan od njenih najvećih saveznika u kreiranju novog javnog imidža bio je Gilbert Adrijan, glavni kostimograf u MGM-u od 1924. do 1941. godine, koji je Hepbern stavio u tu ikoničnu haljinu boginje u „Priči iz Filadelfije“ koja je od tada inspirisala slične izglede za osobe poput Džejn. Fonda, Hali Beri i Kejt Blanšet.

Adrijan je takođe čovek koji je, videći koliko je Hepbern bila ispred vremena, podržao njen lični stil i sklonost ka pantalonama tako što je to preveo na ekran. Žena u muškoj odeći je i dalje bila retka pojava, uprkos tome što su zvezde poput Grete Garbo i Marlen Ditrih takođe sijale put, kaže istoričarka mode Kimberli Truler.

„Nije preterano reći da je ‘The Philadelphia Story’ revolucionarna u njegov kostimografski dizajn“, napisala je Truhler na svom blogu o istoriji mode GlamAmor 2014.

„Ne sadrži jedan, već dva primera muške odeće…tri ako uključite i njen konjički ansambl. Sva ova odeća u suštini otvara i film, što je bilo bez presedana… njena želja nosi pantalone, posebno u početnoj sceni ovog filma, prigovorili su i producent Džozef Mankijević i Luis B. Majer. Ali njen aranžman sa MGM-om je omogućio ogromnu količinu kontrole i bukvalno im je pokazala ko je nosio pantalone u njihovoj vezi.

Njena odeća sa pantalonama ostala je u analima stila, čineći njeno uparivanje plavih farmerki ili pantalona visokog struka sa košuljama na dugmad suštinski „američki izgled“. I ako je sveprisutnost pantalona danas nešto što treba da prođe, njeno nasleđe se proteže daleko izvan ekrana.

„Kultni“ Holivud ostao bez dva velikana

Izvor: BIZLife

Foto: Printscreen: Youtube/Philadelphia Story