Često deluje da je teže biti roditelj sada nego nekada, kada smo vodili neki drugačiji način života. Posebno deluje teško uskladiti obaveze na poslu i oko dece, pogotovo ako su oba roditelja zaposlena.

Prokletstvo visokih očekivanja

Osobine kao što su visoka očekivanja koja imamo od sebe, a koja su često i perfekcionistička, omogućuju roditeljima da budu uspešni u poslu koji obavljaju. Svesnost o tome šta mogu bolje i želja da se što više razvijaju jeste ono što ih podržava na putu ličnog razvoja i profesionalnog napredovanja. Međutim, ako ta očekivanja prenesu i na roditeljsku ulogu i na decu, to u nekom trenutku može postati poteškoća. Ako su očekivanja i u roditeljskoj ulozi visoka, ona mogu dovesti do sagorevanja u jednom aspektu života ili čak u više njih.

Bojana Brkić Stojanović, psihoterapeut

Spisak obaveza roditelja je dug, oni su često fizički i psihički iscrpljeni, nemaju vremena za usporavanje, a još imaju utisak da mnogo toga ne stižu i osećaju se kao da nisu u redu takvi kakvi jesu. „Liste obaveza” počinju redovnom osnovnom brigom oko spavanja, lične higijene, ishrane, spremanja za vrtiće, škole, brige kada su bolesni, dodatnih časova, treninga, rođendana, odvajanja vremena za fizičku aktivnost na otvorenom…

Roditelji se često osećaju kao da veći deo vremena decu odvoze, čekaju, dovoze i nisu sigurni gde sledeće treba da krenu. Mnogo njih izjavljuje da najviše zajedničkog vremena provode u automobilu. Posebno je otežavajuća okolnost ako nemaju dodatnu podršku odraslih osoba (baba, deda, prijatelja, osoba koje se profesionalno bave čuvanjem dece i slično).

Zamka nadoknađivanja

Roditelji imaju obaveze na radnom mestu, ali tu im nije kraj – pre i posle toga su pred njih postavljena još brojna dodatna očekivanja… Zbog svega ovoga oni počinju da se osećaju kao da je potrebno da deci nešto „nadoknade”, pa paradoksalno, iz želje da bude bolje, zajedničko vreme im izgleda tako što im kupuju igračke i garderobu koja im nije potrebna, dozvoljavaju im da igraju igrice više nego što je dobro za njihov razvoj, upisuju ih na mnogo dodatnih aktivnosti, neguju popustljivi stil roditeljstva, jer razmišljaju da na taj način poništavaju vreme koje ne provedu zajedno. Međutim, kako deca odrastaju i ako se roditelji na ovakav način ponašaju duži vremenski period, stvaraju se dodatni problemi u njihovom odnosu. Neki od mogućih scenarija su da počinju da traže sve više i probijaju granice roditeljima, a oni im dozvoljavaju, što rezultira time da i jedni i drugi počinju sve lošije da se osećaju. Roditelji su ljuti i na sebe i na decu, a deca se osećaju tužno i usamljeno.

Edukovanje u oblasti roditeljstva doprinosi svesnosti roditelja o tome šta je to sve korisno za njih kao roditelje i za njihovu decu, ali kao da im onda to znanje stvara dodatni pritisak i krivicu ako ne stižu da budu roditelji „kao u knjigama”. To je trenutak kada to znanje koje imaju i svesnost o tome šta je dobro prestaje za njih da bude podrška i postaje opterećenje i nešto što je previše.

Roditelji imaju radno vreme, obaveze na radnom mestu, kao i odgovornost prema deci za zadovoljavanje njihovih potreba, ali ne i svih želja, kao ni sopstvenih želja i zamisli kako treba da izgleda „idealan roditelj”. Savršen roditelj ne postoji i baš je to lepota ova uloge, ali postoji dovoljno dobar roditelj.

Šta je dovoljno dobar roditelj?

Dovoljno dobar roditelj je onaj koji radi nešto za sebe i ono što je potrebno za decu. Posao je ono što je i za sebe i za porodicu. Bez obzira na to da li je u pitanju fleksibilno, fiksno radno vreme ili rad od kuće. Deca ne žele nezadovoljne roditelje, roditelje koji su se odrekli sopstvenih životnih ciljeva i posvetili život njima, zato što takav roditelj nije dobar za sebe, pa ne može biti ni za druge. To, naravno, može biti opcija u periodu ranog razvoja dece, ali ne trajno rešenje.

Kada roditelji završe radne obaveze, sledi vreme koje provode sa decom. Značajno je da to vreme bude onaj deo dana gde će svi članovi učestvovati u zajedničkim razgovorima, igri unutra ili na otvorenom. Pored toga, značajno je da svi budu prisutni „sada i ovde”, što znači bez ometanja sa strane (čitanja imejlova, gledanja vesti, pretraživanja telefona, praćenja društvenih mreža i sl.).

Važno je da roditelji dopuste sebi da zaista nešto propuste, zbog toga što nekoliko propuštenih vesti i postova zaista ne pravi značajnu razliku, dok se podeljena pažnja roditelja (gledanje u telefon dok odgovaramo detetu na postavljeno pitanje) loše odražava na odnos dece i roditelja, kao i na dečji razvoj. Ako roditelji imaju više ovakvih situacija dok provode vreme sa decom, deca se osećaju kao da su roditeljima manje važna od toga što rade na telefonu.

Roditelji, deca, psihoterapeut (Freepik)

Deci su potrebne granice, govorite im „NE”

Pored prisustva i negujućeg odnosa sa decom, dovoljno dobar roditelj govori deci „NE” za sve ono što je štetno za zdravlje i bezbednost deteta (veliki broj aktivnosti pored vrtića i škole, kasno spavanje, ishrana štetna za zdravlje, kada se ne ponaša lepo prema vršnjacima, odraslima, prekomerno igranje igrica, korišćenje telefona, gledanja crtanih filmova i sl.). Postavljanje okvira i granica deci je podrška za njihov razvoj, osećaju se sigurnije, imaju poverenja u odrasle koji se brinu o njima. Iako se, uglavnom, ljute ili bune protiv pravila, ona su im potrebna.

Prema tome, bez obzira na to što su roditelji zaposleni i imaju radne obaveze, nema potrebe da „nadoknađuju” vreme koje nisu proveli sa decom i da osećaju krivicu zbog toga što rade. Oni su na taj način model deci i pokazuju da su odgovorne osobe. Deca će po uzoru na roditelje izvršavati sopstvene obaveze.

Korak po korak do usklađivanja obaveza

Koji su to koraci od kojih roditelji mogu da krenu pri usklađivanju privatnih i profesionalnih obaveza?

1. Postavite realna očekivanja od sebe kao roditelja.
2. Imajte realna očekivanja od dece, koja su u skladu sa njihovim uzrastom, interesovanjima i kapacitetima.
3. Važno je prisustvo u trenutku „sada i ovde” tokom vremena koje provodite sa decom.
4. Odvojte 30 minuta dnevno samo za sebe (fizička aktivnost, slušanje muzike, čitanje i sl.).

Ono što jeste vrlo značajno jeste da roditelji imaju deo dana kada su posvećeni deci (uglavnom večernji sati i rituali pred spavanje), kada rade ono što svi vole i ne rade ništa u vezi s poslom. Na taj način im pokazuju da su im važna, da brinu o njihovim osećanjima i da su tu za njih.

Na kraju, od toga koliko vremena provodite zajedno – značajniji je način na koji ga provodite, kao i stepen zadovoljstva tokom zajedničkih aktivnosti. Prema tome, ako ste zaposleni, a brinete o svojoj deci i provodite vreme sa njima, vi ste dovoljno dobar roditelj i to je sve što je njima potrebno.

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.