Kako kulturnu industriju postaviti na noge?
Konkurs raspisan od strane produkcijske kuće 888 Films, koja je od jula 2017. godine ekskluzivni predstavnik distributerske kuće Sinerdžetik sa Beverli Hilsa ima za cilj odabir do 10 domaćih filmova koji će biti predstavljeni ovoj distributerskoj kući, sa ciljem potpisivanja ugovora za svetsku distribuciju. Konkurs je otvoren do 15. decembra ove godine, a poziv važi kako za afirmisane tako i za neafirmisane autore, koji imaju dugi igrani film, dugomentražni dokumentarni film, TV seriju ili kratki animirani film, koji su imali ili bioskopsku distribuciju ili nastup na festivalu ili prikazivanje na TV stanici u slučaju igranih serija.
O ovom konkursu kao i o stanju u filmskoj umetnosti u svetu i kod nas razgovaramo sa Anom Renovicom, direktorkom kompanije 888 Films.
„Cilj konkursa jeste potpisivanje ugovora za distribuciju, koji će omogućiti dalji život i zaradu projekta, kao što je to omogućeno filmovima „Ista Krv“ (Sami Blood) i „Ustav Republike Hrvatske“, koji su samo neki od projekata koje ova distributerska kuća zastupa.“
Zašto ste se odlučili na ovaj projekat?
Ovaj konkurs je samo prvi korak u saradnji sa distributerskom kompanijom Sinerdžetik u nadi da će dovesti do veće povezanosti i otvaranja određenih poslovnih kanala naših produkcijskih kuća i autora sa američkim kompanijama i tržištem. Kompanija Sinerdžetik, jedna je od kompanija, sa kojom 888 Films već nekoliko godina vrši saradnju na nivou distribucije sopstvenih filmova, ali i uslugama servisne produkcije, koja se bazira na postprodukciji. Prošle godine na američkom filmskom sajmu (American Film Market) imala sam priliku da Anatola Čaveza , direktora ove firme, upoznam sa filmovima koji se snimaju u jugoistočnom delu Evrope i potencijalu kupovine ovakvih filmova za distribuciju. Njegovo mišljenje se nije razlikovalo od mog, te je pored distribucije filmova, u budućnosti i predviđen i model vertikalne integracije, koji podrazumeva finsijsko ulaganje distributera i otkup prava na distribuciju filmova, koji još nisu ušli u proces produkcije. U junu 2017. godine, ugovor je i zvanično potpisan te upravo realizujemo tek prvi korak ovog dugoročnog projekta.
Odabranim filmovima sledi predstavljanje u Holivudu, a ako „zadovolje“, čeka ih i svetska distribucija njihovog filma. Šta to praktično znači?
Odabrani filmovi imaće priliku da potpišu ugovor kako za svetsku distribuciju, tako i za distribuciju na području Severne Amerike, u zavisnosti od toga koji ugovor mogu potpisati i koji uslovi su im primamljiviji i isplativiji. S obzirom na to da je 888 Films baziran delom u Los Anđelesu, ali sa svojim predstavništvom u Srbiji, naš i prvenstveno moj zadatak biće da kolege sa naših prostora budu zadovoljne ponudom koju dobijaju. Neki od filmova distribuiranim od strane hoivudske kompanije Sinerdžetik, poput filma „Ustav Republike Hrvatske“, već u početnoj fazi distribucije imaju potpisan ugovor za svetsku distribuciju, te ostale distributerske kuće u saradnji sa njihovim matičnim predstavnikom mogu da dobiju prava za samo određene teritorije, ali ne i za ceo svet. U tom slučaju, film koji bude odabran na konkursu, a već je prodao svetska prava na distribuciju, može sa distributerskom kućom Sinerdžetik potpisati ugovor samo za Severnu Ameriku. U slučaju da film nema distributera koji radi svetsku distribuciju, Sinerdžetik ima priliku da sa autorima i vlasnicima filma potpiše ovaj ugovor. U tom smislu, sve zavisi od individualnih slučajeva projekta, kao i potreba i očekivanja vlasnika filma.
Poznato je da u Srbiji „nema para za kulturu, tj umetnost“. Kako vi vidite ovo, posebno kada je filmska umetnost u pitanju?
Da bi umetnost tj. kulutra bili tržišno isplativi, potrebno je da kulturni proizvodi vraćaju uložena sredstva. Problem koji mi u Srbiji imamo je slaba mogućnost umetničkih dela da pristupe široj publici, te samim tim finansiranje ovih projekata ne biva dovoljno isplativo za kompanije i sponzore koji bi mogli u velikoj meri pomoći razvitku kulturne industrije. Sa druge strane veliko je pitanje preraspodele sredstava koja odlaze na kulturu u Srbiji, jer je talentovanih autora mnogo, a sredstva se u nesrazmernom odnosu dele afirmisanim autorima koji ih lako mogu nabaviti i van granica Srbije, dok novim autorima slede višegodišnje borbe pri finansiranju njihovih projekata.
Kako vidite filmsku umetnost danas kod nas i u svetu i gde srpski film može tražiti svoju šansu?
Filmska umetnost kod nas ima definitivno svoje pomake u vidu novih svežih autora koji trenutno realizuju svoja umetnička dela i za koje se nadam da će ugledati svetlo dana. Upravo ovakvi filmovi, koji koriste lokacije Srbije i naše umetničke potencijale, komuniciraju sa stranom publikom, donoseći neke nove i inovativne teme, svoju šansu mogu pronaći na tržištima kako Amerike, tako i sve popularnije Kine i Rusije.
Na svetskoj sceni dešava se pomak u smislu da Holivud još uvek održava hegemoniju, ali se poslednjih godina ta situacija sve više menja. Sistem holivudskih studija, polako gubi primat usled pojave Amazona i Netfliksa, kao velikih kompanija koje finansiraju, proizvode, distribuiraju i prikazuju svoje proizvode i samim tim bioskopi postaju naši stanovi. U toj eri previranja, dolazi do povećane mogućnosti svetske distribucije filmova, koji to do pre samo par godina nisu imali priliku da urade.
Kako se danas u svetu finansiraju filmovi?
Postoje različiti načini na koje se jedan film može finansirati. U Evropi, od samog nastanka filmske umetnosti, film je bio podržavan od strane države, dok se to danas proširilo i na velike fondove, koprodukcije, koje podrazumevaju udruživanje sredstava više zemalja, kao i na sponzorstva i donatorstva.
U Americi, još uvek postoji jak koncept vertikalne integracije, koja na manjem nivou funkcioniše i u Evropi. Takođe, u njihovom sistemu postoji jaka pravna regulativa po kojoj velike kompanije imaju redukcije u povratu poreza ukoliko odluče da sponzorišu neki film. Premda i u Evropi postoje ovakvi zakoni, beneficije koje američke firme imaju, neuporedivo su isplativije. Na kraju dana, firmama i velikim koorporacijama, isplativije je da finansiraju film, nego da taj isti iznos plate državi na kraju godine.
Ko su danas mecene? Da li je to i dalje uobičajna pojava u svetu i da li se nešto promenilo?
Koncept mecenstva vrlo verovatno u 21. veku nije redukovaniji u odnosu na neka starija vremena, ali je globalizacija dovela do mnogo veće „zasićenosti“ novim umetnicima i potrebom za finansiranjem njihovih projekata, da se u moru informacija mecene ili kako ih danas zovemo donatori, najčešće izgube i podaci o ovim podvizima ostanu prikriveni „iza zavese“. Danas se pojedinci i kompanije okreće pre sponzorstvu, putem kog osoba ili firma dobija određenu kompenzaciju za novac koji su dali za proizvodnju kulturnog proizvoda, u vidu usluga ili reklame. Mecenstvo još uvek ima velikog maha u slikarstvu, dok su u filmu ovakvi podvizi mnogo ređi, a cifre koje se daju uglavnom mnogo manje u odnosu na kompletan budžet filma. Ako pogledamo današnje budžete filmova „A produkcija“ i iznos potreban da bi se oni snimili, može biti jasno zbog čega jedan donator radije plati za neki drugi kulturni proizvod sa saznanjem da će on u potpunosti biti isfinansiran od strane njega, nego da bude deo cele armije finansijera, koji svakako imaju pravo da utiču na sadržaj finalnog proizvoda, tj. film.
Kako vidite učešće kompanija u finansiranju/pomaganju kulture i umetnosti koja je sve učestalija pojava, barem u Srbiji? Koliko kompanije pomažu u inostranstvu?
Kompanije koje učestvuju u finansiranju filmova i kulturnih proizvoda su kompanije koje u svojoj marketinškoj politici nalaze taj proizvod kao nešto što se uklapa u identitet njihovog brenda. U inostranstvu, pogotovo u slučaju prethodno spomenute Amerike i njihovog poreskog sistema, ovo je već dugogodišnja tradicija i još jedan od razloga zbog kog Amerika ima jaku filmsku industriju.
U Srbiji se ovi pomaci polako dešavaju i ukoliko se budu radili po uzoru na svetske sisteme, propraćeni mnogo većim poreskim olakšicama koje bi firme dobijale ukoliko sponzorišu kulturu i umetnost, možemo očekivati prve naznake postavke kulturne industrije na noge. Treba samo izučavati istoriju funkcionisanja prevashodno američkog, a odmah zatim i britanskog tržišta; gledati zakone koje su oni donosili, pratiti nove zakone i ne praviti greške koje su oni pravili još početkom tridesetih godinama prošlog veka, da bismo što pre došli na nivo na kom su oni danas.
_____________________________________________________________
Primer Britanije
„Da bi sponzorstva kompanija zapravo uzela maha, potrebno je da kulturni proizvod postane dostupan konzumentima i publici. Na primeru filma, potrebno je doneti zakon koji će postaviti normativ koji je to procenat domaćih filmova, koji stalno moraju biti na repertoaru u odnosu na strane filmove. Ovakav zakon pomogao je Britaniji da neposredno nakon otkrića zvučnog filma, iako je zemlja bila u velikoj krizi, dođu do ozbiljnog napretka u proizvodnji i zaradi svojih filmova, te od 95% repertoara koji su činili američki filmovi 1926. godine, 1934. dođu na drugo mesto po broju proizvedenih filmova u svetu. Oslanjanje na ovakve primere, koji su bili osnov rađanja filmske industrije, kao i inkorporiranje novih zakona razvijenijih država dovešće do velikih pomaka u našoj zemlji“, kaže Renovica.
Izvor: BIZLife magazin
Foto: 888 films, Pexels.com
Piše: S.M.
