Kako je jedan Irac u 18. veku predvideo srpsku politiku danas

Piše: Ana Mladenović

Treća godina studija svetske književnosti ubedljivo je najzanimljivija od svih, ali je i najteža. Nakon Šekspira, Sapfine i Katulove poezije studenti za lektiru dobijaju tomove i tomove romana za koje, često, prvi put čuju. Nije loše, kada sve prođe, hvaliti se kako ste načitani, ali je pravi pakao spremati ispit na 40 stepeni i pritom čitati memljiv Zolin „Žerminal“. Naravno, davno su Srbi shvatili da od Zole i ostalih davitelja nema  ’leba, pa su i prestali da ih štampaju. Lako štivo, za tešku srpsku svakodnevicu je ipak bolja solucija.

Da me je neko pre četiri godine pitao zašto bi trebalo da pročita „Tristrama Šendija“ Lorensa Sterna, ne bih mogla da odgovorim. Knjiga od 600 stranica, sitnih slova (računam da su stavili normalan font broj stranica bi dogurao do 1200), dosadna, nikakve radnje, ma ničega ni na vidiku.

A onda, upalim TV i shvatim koliki je Stern bio genije i da bi svaki mladi čovek, koji planira da se bavi politikom, trebalo da pročita njegovu knjigu. Zašto? Pa, jer je sa ovom knjigom Stern u  osamnaestom veku anticipirao dvadesetovekovnu srpsku politiku, te nam ona, maltene, dođe kao priručnik o tome kako postati srpski političar, pa čak nam može poslužiti i kao tumač za razumevanje srpske političke scene.

Naime, Stern je ovde izvrgao ruglu tradicionalno shvaćeni roman. Date konvencije pseudo autografskih romana nalažu da se obično sa radnjom krene tamo gde se glavni junak rodio. Stern to ne poštuje, pa se čak i pita u kom trenutku počinje naš život – da li kada se rodimo, ili je on počeo pri samom začeću. I tako, čitaočeva očekivanja ostaju izneverena, jer se do kraja knjige najavljivano rođenje i opis života glavnog junaka neće ni desiti.

Gde je tu sličnost sa srpskom politikom? Pa, zar nije očigledno? Evo, uzeću sebe za primer. Skoro sam napunila 26 godina. Ako bih želela da napravim zagonetku i nateram nekoga da pogađa moje godine, mogla bih da kažem: „Stara sam koliko i kašnjenje završetka Koridora 10.“ A može i ovako: „Pre prevrata posle kojih je trebalo da živimo bolje, imala sam 10 godina,“ ili: „Stara sam ’biće nam bolje za četiri godine + biće nam bolje za najkasnije dve godine + izdržite još koju godinu pa će biti bolje“.

Kao i knjiga Lorensa Sterna, srpska politika je umetničko delo. Ona je performans u kome svi živimo, performans u kome svi hteli, ne hteli učestvujemo. Umetnik je prisutan, umetnik nas gleda, pa dokle izdržimo.

Srpska politika je umetnost. Ona, kao i Sternovo delo, ruši konvencije, ali konvencije zdravog razuma. „Tristram Šendi“ stavlja dotadašnje shvatanje književnog dela na probu; srpska politika ispituje granice ljudske izdržljivosti, a granice pristojnosti poništava.

Glavni junak romana Lorensa Sterna neće se roditi i opisati nam svoj život kako nam uporno obećava. Hoće li nama biti bolje, ili se džabe pitamo i jedino možemo da mirno čekamo kraj eksperimenta?

Izvor: BIZLife

Foto: Wikimedia

Piše: Ana Mladenović