Svetislav Kari Pešić: Ekonomista u meni, koji nikad nije nestao

Istoriju naše košarke ispisivali su mnogi, ali mali je broj onih za koje se može reći da su imali dar kralja Mide, da sve što dodirnu pretvore u zlato. Kaoigrač osvajao je domaću ali i Evroligu; kao trener domaću, nemačku i špansku ligu; juniorsko i seniorsko svetsko prvenstvo a evropsko zlato je osvajao sa dve reprezentacije, jugoslovenskom i nemačkom. Čuveni Kari Pešić proveo je nekoliko dana u Srbiji a ni operacije kolena, zbog kojih je privremeno na bolovanju, čini se ni malo ga ne usporavaju.

• U košarci ste tačno pola veka, prvo kao igrač, potom i kao trener. Koliko se sport za to vreme promenio, da li je danas zaista postao biznis?

Moderni sport, ili kako mi u Srbiji volimo da kažemo „vrhunski sport“ odavno je postao biznis; i tu ne mislim samo na dva najpopularnija ekipna, fudbal i košarku, već i na sve ostale sportove. Ne samo biznis u smislu da od toga treneri, sportisti, ljudi koji rade u klubovima dobijaju novčanu nadoknadu i od toga žive, već da sport postaje interesantan za promociju kompanija, ekonomije i ukupnog društvenog života. Sport nije samo ono što mi vidimo na televiziji: Đoković igra protiv Federera ili reprezentacije Srbije igra u finalu sa Amerikom za zlatnu medalju. Ja uvek kažem da je klub tim; a pod „tim“ podrazumevam sportiste, stručni štab, medicinsko osoblje ali i navijače, medije, sponzore… sve ono bez čega jedan klub ne može danas da opstane. I tu postoji neposredna interesna veza između svih tih činilaca; između navijača i kluba, između medija i kluba, sponzora i kluba. Sport je poput biznisa u još jednoj stvari: svaki vrhunski klub danas ima svoju fondaciju, iz koje se finansiraju socijalno ugrožene grupe ili humanitarne organizacije, dakle ima i tu dozu društveno odgovornog poslovanja

• U karijeri ste trenirali mnoge klubove ali su dva, po svom „biznis modelu“ specifična: „Bajern“ i „FC Barselona“?

„Bajern“ je tek formirao košarkaški klub, koji je potpuno finansijski nezavisan od fudbalskog i registrovan je kao GmbH ( društvo sa ograničenom odgovornošću ). On ima svoj budžet koji se ostvaruje putem prodaje karata i putem sponzorstva. U Barseloni je situacija sasvim drugačija, to je u potpunosti fudbalski klub i „FC Barselona Basket“ je sekcija, tako da praktično fudbalski klub pokriva čitav budžet i svi sponzori koje ima fudbalski klub se „prelivaju“ na ostale sportske podsekcije. To su dva različita koncepta ali članarine su, u oba ova kluba, veliki izvor finansiranja. Recimo, „Bajern“ ima 284 hiljada članova i od tih sredstava se finansira izgradnja infrastrukture i omladinski pogon košarke. Prvi tim, plate trenera, putovanja, se finansiraju iz sredstava koje ostvaruje klub direktno, na čelu sa mojim sinom Markom, koji je generalni menadžer. Što se „Barse“ tiče, postoji predsedništvo fudbalskog kluba od 17 članova ( u kom se nalaze i predstavnici sportskih sekcija: košarka, rukomet, fudbal u sali i hokej u sali), koje odobrava sredstva klubu. Suština je da je su jedan ogroman deo izvora finansiranja navijači. Meni je lično smešno kada pročitam, recimo, da su „Partizan“ i „Crvena zvezda“ od nacionalnog interesa i da bi zato trebalo da ih finansira država. Ja potpuno razumem zašto je kod nas to tako, ali u svetu je to potpuno nezamislivo. Recimo, otkada su postali deo Evropske unije i Hrvati imaju problem, jer država uopšte ne finansira vrhunski sport. Ponavljam, shvatam da kod nas sport ne bi mogao da funkcioniše bez pomoći države ali, kada dođu neka bolja vremena, kada se klubovi privatizuju ili se pronađe neki drugi način za organizovanje, onda će država moći da pomaže samo, na primer, omladinski sport.

• U profesionalnom smislu, primer ste toga kako život može da Vas odnese u potpuno drugom smeru od onog koji ste planirali?

U „KK Bosna“ sam došao na poziv Bogdana Tanjevića i bez obira što je u tom trenutku ceo moj svet bila košarka, i moja supruga se tada kada sam je upoznao bavila košarkom, čudilo me je što se Bogdan bavio trenerskim poslom, iako je studirao svetsku književnost. Ja sam studirao ekonomiju, diplomirao i želeo da radim. Jednog dana sam došao kod njega i rekao mu da želim da počnem da radim „ozbiljan posao“. U tom trenutku je „Bosna“ već postala vrhunski klub i trebalo je da igramo u Kupu evropskih šampiona. Ja sam bio član Predsedništva kluba i donosio sam im ozbiljna sponzorstva, recimo „Tigar“ i „Prvi maj Pirot“. U jednom trenutku me je nazvao Ferid Bešlagić, nekadašnji ministar finansija Bosne i Hercegovine i predsednik kluba i ponudio mi da budem direktor kluba, tako da sam ja bio prvi sportski direktor u Jugoslaviji. Iako nikada nisam mislio da ću se baviti trenerskim poslom, to mi je očigledno bilo suđeno. Kada je Tanjević otišao u inostranstvo bilo je jako teško naći nekog ko će ga zameniti; jednostavno, on je bio autoritet i imao je zapažene sportske rezultate. Njegov odlazak je predstavljao, na neki način, prekretnicu za klub, jer je sve moralo da se radi ispočetka, došlo je i do smene generacija i uspesi su izostali. Moj posao, kao sportskog direktora, bio je i da pronađem novog trenera. Međutim, igrači su jednog dana otišli kod predsednika kluba i rekli „mi hoćemo da nas Kari Pešić trenira“. Sekretar me je pozvao i rekao „pošto nisi našao nikoga, ti ćeš da budeš trener“. Ja sam pristao ali tu je nastao problem: nisam imao ideju kako da organizujem trening. Naravno, kao igrač sam imao odlične trenere: Zvonka Mićića, Ranka Žeravicu, Branislava Rajačića, naravno i Tanjevića, ali nisam uopšte imao plan kako bi trening trebalo da izgleda. Kad sam ušao u salu, prisetio sam se nekih vežbi zagrevanja i „prebacio“ posao na kondicionog trenera. Sutradan sam seo u kola i otišao kod mog prijatelja, Milivoja Karalejića, koji je bio jedan od prvih profesora košarke u bivšoj Jugoslaviji i zamolim ga da bude moj pomoćni trener. On mi je odgovorio: „Postoji samo jedna osoba kojoj mogu da budem asistent a to si ti“. I tako je počela moja trenerska karijera. Posle 11 poraza, zabeležili smo prvu pobedu, bila je to čuvena sezona 1982/1983. da bismo na kraju osvojili i prvenstvo Jugoslavije, u velikoj borbi sa „Šibenkom“. Planirao sam potom da se vratim na poziciju sportskog direktora ali Rajačić mi je ponudio da vodim juniorsku reprezentaciju Jugoslavije, za koju su tada igrali Divac, Đorđević, Kukoč, Rađa… Zajedno smo, 1987.godine, osvojili Svetsko juniorsko prvenstvo i povratka više nije bilo.

• Pred Vas su se, kao pred trenera, uvek postavljali teški zadaci: košarkaši „Barselone“ su bili pod pritiskom da dostignu uspehe fudbalera, „fajnal for“ se igrao baš u Barsi a prethodno su gubili pet finala. Slično ste prošli i u Nemačkoj, „Bajernu“ ste vratili titulu šampiona posle 59 godina… Kako ste uspeli da izdržite takav psihološki pritisak?

Kada bih mogao to da sažmem u jednu rečenicu bilo bi to da sam uspevao uvek kada bih se postavio tako kao da sam ja tu zbog igrača. A ne oni zbog mene. Da budem iskren, nekada su me i mediji i javnost stavljali „iznad“ tima a u jednom momentu, kako mi se dogodio jedan pobednički niz koji je trajao 7-8 godina, od „Albe“ preko reprezentacije do „Barse“, i sam sam u jednom momentu pomislio da je to sve zbog toga što sam ja dobar trener. Ali, na vreme sam se osvestio. Ljudi koji vode tim, novinari, navijači te proglase za svojevrsnog čudotvorca a mi u Srbiji smo specijalisti za to. Kad sam dolazio prvi put u „Zvezdu“ govorili su mi: „To možeš samo ti, samo ti možeš da digneš Zvezdu“. Sledeća faza je da te stave na poziciju gde ste jednaki, onda počnu da te gaze i za kraj, dobro nameste spic od cipele da te gurnu u blato koliko god duboko mogu. Ali ja sam vrlo ponosan što sam trenirao „Zvezdu“; ne mogu da kažem da ne volim „Partizan“, igrao sam tamo ali, kad sam bio mali, otac i ja smo smo bili „zvezdaši“ a moj brat „partizanovac“. Da se vratimo na početak priče- najbolje sportske i ljudske rezultate sam postizao kada se nisam postavljao iznad igrača. Ja sam uvek bio strog trener, za mene uvek i kažu da sam zahtevan, puno tražim od sebe ali i od igrača. Mogu da razumem poraz, mogu da razumem slabu igru, da nisi motivisan, da imaš privatnih problema… Trenerski posao nije samo dva treninga dnevno i utakmica. Moraš da živiš sa tim momcima, sa njihovim problemima; to su mladi ljudi koji uvek imaju očekivanja od tebe i žele da ih pohvališ ali i da ih pitaš za mišljenje, šta bi trebalo da se uradi u taktičkom smislu, da dobiješ fidbek od njih… Uvek kada sam tako radio uvek sam imao uspeha. Znate kako, to je jedna velika povlastica koju mi je sudbina namenila; da budem odgovoran za druge. Tu šansu ne dobija svako.

• Jedna od Vaših odlika je i da se ne plašite, štaviše insistirate na tome, da ubacujete mlade igrače zajedno sa onim iskusnijim?

Košarka je pre svega jedan kolektivni sport i evropska košarka se uvek sastojala od mladih i iskusnih igrača. U ovo takozvano moderno doba, kada je košarka postala biznis, više nikog ne zanima da li igraju mladi igrači, važno je da se pobedi i da se donese titula. Kao trener, ja „sebično“ volim da gledam mlade igrače, jer kod njih uvek vidiš neki napredak koji i tebe motiviše. Dok sam, na primer, trenirao Dejana Bodirogu, šta sam ja njega, kao iskusnog igrača, mogao da naučim? Naravno, motiviše me i on ali ja mogu da mu pomognem samo da nešto usavrši. Drugo, mladi igrači donose svežu krv, oni se bore, što treba i Bodirogi a on pomaže u razvoju mlađih. Tako se pravi kombinacija u kojoj tim raste. Današnji sistem takmičenja je jako naporan i zato, žargonski rečeno „svlačionica mora da bude dobra“, tačnije sve što se dešava van terena mora da lepo funkcioniše. Osim toga, mlade igrače volim iz još jednog razloga- na njih mogu i više da podviknem, oni se ne bune“, uz smeh završava Kari Pešić razgovor za BIZLife. Onako vešto, piroćanski, ostao nam je dužan potvrdu da li će svojoj kolekciji pridodati jedino odličje koje mu nedostaje, olimpijsku medalju. Ali, to ćemo saznati već sledeće godine.

NISAM ODUSTAO OD EKONOMIJE

Ja nemam nikakav biznis ali nikad nisam ni želeo da napustim košarku jer sam znao da ništa drugo ne bih mogao da radim sto posto. Ja sam zvanični promoter grada Pirota i puno radim na promociji Pirota kao i na promociji međugranične saradnje sa Bugarskom. Sa gradonačelnikom Vladanom Vasićem smo uradili fantastične stvari: od bazena, sportske dvorane, uređenja ulica… zajedno sa gradovima iz Bugarske, upravo iz sredstava izdvojenih za projekte prekogranične saradnje. Uspeli smo da obnovimo naš Omladinski stadion, što je jedan veliki objekat i dobra investicija koju je Evropska unija podržala. Eto, to je taj ekonomista u meni, koji nikad nije nestao.

Izvor: BIZLife magazin

Piše: Nevena Azinović