Muzika kao strast i posao: Umetnost nije rezervisana samo za decu bogatih roditelja
Disk-džokej Vladislava Matović, koja se za di-džej pultom pojavljuje kao Dada Selectah, objašnjava formulu za poslovanje kroz hobije
Di-džejing možemo posmatrati kao umetnost i kao biznis. Šta je on u vašem slučaju?
‒ Di-džejing je kod mene krenuo kao hobi, zbog neizmerne ljubavi prema muzici, kojom bih se bavila na sve načine. Došla sam u dodir sa di-džej ekipom i klabingom, oprobala se u tom polju i, spontano, dobijajući poziv za pozivom, nesvesno sam ulazila u di-džejing priču sve dublje. Tako sam shvatila da bih time mogla i volela da se bavim profesionalno. Sada, kada sumiram svoje iskustvo, dekadu dugo, mogu da kažem da je to za mene prava strast, posao koji radim iz ljubavi. Biram saradnje, čuvam svoju slobodu i svoj stil, bez velikih kompromisa, uživam, ne vodeći se primarno finansijskom stranom, pa zato svoju situaciju ne bih okarakterisala strogo kao biznis. Postoje ljudi kojima je to samo hobi, postoje ljudi koji su se predali muzičkoj industriji i trendovima vođeni novcem, a ja sam negde između, balansiram, čuvajući primarne vrednosti di-džejinga dok se trudim da idem napred.
Postoji jedan prilično isključiv diskurs koji kaže da se umetnošću mogu baviti samo deca bogatih roditelja. Konkretno, popularnu Pegi Gu kolege često diskredituju komentarom: „Lako je njoj, mogla je sebi da priušti opremu, putovanja itd.!” Kako gledate na početne pozicije u umetnosti?
‒ Ne bih mogla da posmatram tu tematiku isključivo, jer u brojnim slučajevima ima istine, ali i mnogi primeri dokazuju suprotno. Gledajući sopstveno iskustvo, sasvim subjektivno, za mene to jeste bila istina kada govorimo o početnoj poziciji. Kao kreativno dete, otkako znam za sebe – muzika, ples, pevanje, crtanje bili su jedina polja koja su me zanimala i u kojima sam sebe videla, misleći da ću pohađati i takve škole. Ipak, pošto potičem iz porodice veoma skromne finansijski, to nije bilo moguće. Išla sam u škole koje su se činile kao najbolji izbor da unapredim svoje znanje kako bih se što bolje zaposlila i izborila za bolji status. To su bile te praktične, pametne odluke, koje su ulivale neku sigurnost, posebno roditeljima, ali istovremeno i potiskivale moju kreativnost.
Činjenica je da bih, možda, više stvari danas postigla da sam mogla da ulažem u određene talente odmalena, ali sam, s druge strane, tip koji veruje da svako od nas ide putem kojim treba, sa razlogom. Smatram da, ako je umetnost zaista nečiji poziv, kad-tad će imati priliku da se bavi njome. Kada se osvrnem na svoje početke u muzici, sav novac koji sam imala odlazio je tada na školarinu i bez ikakvih mogućnosti za kupovinu opreme, puštala sam muziku bez vežbe. To, možda, jeste usporilo moj napredak, ali istovremeno, to su bili dani kad smo imali samo entuzijazam i energiju, razvijali pravu ljubav prema di-džejingu, naučili kako da napredujemo i ne odustajemo, po svaku cenu.
Disk-džokeji proširuju svoje polje delovanja na produciranje, škole di-džejinga, udeo u vlasništvu klubova i sl. Jeste li i vi u toj priči?
‒ Produkcija i konkretno stvaralaštvo definitivno su ono što me interesuje. Produkciju sam završila u kratkoj školi SAE instituta, ali me je život okupirao drugim stvarima i još se nisam posvetila tome kako treba. Takođe, imala sam prilike da držim di-džej radionicu i bilo je to fantastično iskustvo, jer prenos inspiracije i znanja, motivisanje ljudi da probaju ono što žele – nešto je zaista posebno. Još uvek čuvam brojne poruke, što od ljudi koji su prisustvovali, što od novih mladih talenata koji me pitaju za radionicu ili časove. To, zaista, imponuje i zbog tog interesovanja i entuzijazma u planu mi je da nešto slično uskoro opet organizujem. Uz to, fokus mi je na ambiciji da što više radim velike nastupe i festivale, posebno u inostranstvu.
Sarađivali ste sa modnim brendovima. Zbog čega ste bili zanimljivi njima, a zbog čega su oni bili interesantni vama? Šta se dobije ili izgubi u takvim kolaboracijama?
‒ Moda je, takođe, moja velika ljubav. Saradnje sa poznatim modnim brendovima koje sam viđala na svojim omiljenim zvezdama kao mala veliki su blagoslov i velika čast. Jako sam zahvalna što sam kroz muziku dobila i takve prilike od brendova koje cenim, jer su prepoznali iskreni stil, imidž, vrednosti koje zagovaram i reputaciju koju godinama gradim. Moda je način izražavanja ličnosti, a ja sam oduvek nosila samo ono što mi se zaista dopada i ide uz moju ličnost. Sve saradnje su bazirane na iskrenosti, što ljudi prepoznaju, a ja, zahvalna, mogu da kažem da je celo iskustvo samo dobitak.
U PR-u, marketingu i advertajzingu najčešće ste bili „objekat”, odnosno sa druge strane saradnje. Sada ste i „subjekat”, kako danju radite u PR industriji. Kako je došlo do toga? Otkud PR agencija na vašem dnevnom rasporedu?
‒ Završila sam Menadžment u kulturi i medijima, te godinama, uporedo sa muzikom, iskustvo gradim i u tom polju. Prvobitno u kulturi, prve poslove sam radila u institucijama poput Pozorišta „Boško Buha” i Doma kulture „Studentski grad”. Dugo sam živela „freelance lifestyle”, puno sam putovala i vodila život malo drugačiji od ovog koji je pandemija nametnula. Srećom, potreba za novim poslom, moja težnja za aktivnijim radom u sferi za koju sam se školovala poklopili su se sa prilikom za posao u našoj velikoj PR agenciji. Videla sam to kao priliku da razradim nove radne navike, stičem novo iskustvo, upoznam nove ljude, pa sam se tako i upustila u „dnevni poslovni svet”, u kojem sam i dalje aktivna.
Šta ste naučili o sebi kroz noćni život, nastupe, interakciju sa publikom?
‒ Naučila sam šta želim, da to zahteva puno energije i truda, ali je vredno, jer svoju svrhu, definitivno, vidim u muzici i svemu što je vezano za nju. Ljubav prema muzici i njeno poznavanje ključne su vrednosti za uspešan ulazak u di-džejing, a upornost i sopstveni stil neophodni za uspešnu karijeru na duže staze. Čovek svakodnevno uči, ali ono što je sigurno – melodija spaja ljude i prava publika prepoznaje i ceni doslednost i iskrenost svakog performansa. Takođe, jedna od najvažnijih mudrosti klabinga – san se ne preskače. Čovek mora da neguje i čuva sebe, obnavlja snagu i bude spreman da pruži svojoj publici maksimum. Dobra razmena energije je suština uspešnog i magičnog di-džejinga.
Zanima vas i dizajn?
‒ Modni dizajn je moja neostvarena ljubav, to sam želela da studiram i time se bavim u slobodno vreme. Želim tu veštinu da podignem na viši nivo, kako bih ostvarila jednu od najvećih želja – da pokrenem svoj modni brend. Za to je važno da, osim crtanja, proučim dublje i samu produkciju, odnosno izradu modnih komada, kako bih razumela ceo proces realizacije, od papira do lutke u izlogu. Takođe, grafički dizajn mi je interesantan, povremeno se zadesi da zatreba hitno da „skockam” neki flajer za događaje, pa sam tako shvatila da mi leži taj tip kreative i volela bih još da učim.
Kako kreativa (generalno – pisanje, snimanje, smišljanje projekata) može da bude profitabilna? Kako i čime „napasti” klijente?
‒ Zavisi od vrste kreative, ali suština je spojiti najvažnije vrednosti. S jedne strane, neophodno je posvećeno osluškivanje potreba klijenata i detektovanje onoga što bi bilo najbolje za njih, a sa druge strane, kreiranje ideja i rešenja van okvira na koje su oni navikli. Kada im prezentujete svoje znanje o njima uz svoju kreativnu viziju koja nije samo još jedna klasična ponuda, od početka osvajate dublju pažnju. U doba digitalizacije ljudskost je vrednost koja se dosta ceni, pa sam zagovornik otvorene komunikacije i hrabrijeg pristupa poslu, verujući da to spaja ljude na bolji način, kako bi se došlo do saradnje koja je pun pogodak.
Šta biste nam preporučili od kulturnog sadržaja – neki film, knjigu, predstavu, TV seriju, podkast?
‒ Kad imam malo vremena za sebe, volim podkast Džoa Regana da slušam uz kafu, zbog raznovrsnih gostiju, humora, inspirativnih i edukativnih sadržaja. „The breakfast club” je tu da zabavi kad se radi o muzici, a od domaćih podkasta, moram da pohvalim Galeba, koji je svojim trudom servirao nešto stvarno kvalitetno, što svi pratimo. Kada je reč o serijama i filmovima, izbegavam teške teme (posebno u poslednje dve godine), tako da mi je humor prvi izbor. Na trenutnoj listi, zvanoj „komfor zona”, nezaobilazni su klasici, poput „Mućki” i „Prijatelja”, pa do novijih serija – „Call my agent” i „Brooklyn 99”, koji garantuju smeh i toplu atmosferu. Od filmova preporučujem španski triler „El cuerpo” i komediju „Toctoc”, koja mi je izmamila osmehe dok sam se borila s koronom. Kada govorimo o pozorištu, poslednje predstave sam gledala u Teatru na Brdu, gde možete odabrati predstavu prema svojim afinitetima – program je kvalitetan, a pozorište novo i jako lepo. Poslednja knjiga koja mi je izmamila i suze i smeh jeste „Glogi”.
Vladislava Matović, di-džejing (Marko Obradović Edge)
Od svih putovanja koja ste iskusili, opišite nam neko posebno.
‒ Moje najveće avanture, zasada, jesu Tajland i Maldivi. Upoznavanje tih destinacija i kultura sasvim mi je proširilo vidike. Tajland je jedna autentična šarenica, od prepoznatljive kulture i religije, u okviru kojih fasciniraju hramovi i statue, preko kuhinje, koja izaziva na hrabrost, nudeći neobične ukuse, uključujući bube i škorpije na ražnju, za one najhrabrije. Džungla, životinjski svet, egzotične plaže Tajland čine dimenzijom samom za sebe. Tu sam se večno zaljubila u kokos i mango, koje nisam mogla da prestanem da jedem dok šetam i gledam divne prizore, poput medenih lica malenih đaka koji sede na podu ispred hrama, u uniformama, dok slušaju monaha koji im prenosi mudrosti života.
S druge strane, Maldivi, egzotične tačkice u okeanu, izazivaju divljenje i sasvim drugačiji doživljaj naše planete. Kada iz hidroaviona vidite mala ostrva razbacana po okeanu, krenete da se spuštate ka njima, gledajući delfine, raže i kornjače – budi se osećaj strahopoštovanja prema majci prirodi. Okean je čista moć, uliva istovremeno poseban mir i adrenalin. Plivanje i ronjenje u društvu ajkula, neobičnih riba, murina, kroz korale, koji su kao umetnička dela, oslobađaju, bude hrabrost, ali i svest o tome da smo samo gosti na njihovoj teritoriji.
Izvor: BIZLife Magazin
Foto: Nikola Ćupović, Marko Obradović Edge
