Dejan Pantelić za BIZLife: Danas publika traži sliku više, a ne tekst više

Nakon što ga nekoliko godina nismo videli na malim ekranima, osvanuo je na jednoj naslovnici uz intervju u kojem je prvi put javno progovorio o teškoj bolesti koja ga je zadesila i od koje je uspeo da se izleči. Danas, Dekija ne samo da vidimo na malim ekranima već ga i čujemo na radiju od kako se ponovo vratio svojoj drugoj kući – medijima. Njegova borba postala je uzor mnogima, a za BIZLife govori o novinarstvu, stanju u medijima, roditeljstvu i osmehu kao terapiji protiv današnjice.

Kaže se da u životu ništa nije slučajno, a Dejan dodaje da je isto i sa njegovom pričom i putem ka novinarstvu. Stariji brat mu je bio jedan od osnivača Indeksovog radio pozorišta. „Kao klinac sam odlazio na snimanja u Radio Beograd, mislim da se tu dogodilo nešto što me je podstaklo da se jednoga dana i ja bavim nekim javnim poslom. Sve je krenulo od radija, zatim televizija, jedna, druga i treća. Kako sam rastao tako sam menjao televizije“, priča dodajući da se ipak nikada nije zauvek oprostio od polazne tačke objašnjavajući da je i dalje u kontaktu sa Mićkom Ljubičićem koji mu daje savete. „Moja karijera i dalje napreduje, što je u neku ruku dobro jer imam 46 godina, 22 godine radnog staža u medijima i veliki broj emisija. Smatram da bi novinari trebalo da se tokom cele karijere neprestano unapređuju i napreduju“, naročito usled današnje situacije u medijima koji kaskaju za svetom. „Možda u stvari društvo kaska, za nekim normalnijim formatima i programima. Učaurili smo se u neke rijalitije koji opstaju jer ih gledaoci prate. Ostajemo u formatima jeftinih meksičkih, turskih ili serija iz Indije. Jednostavno, narodu se ne pruža ništa bolje i konkretnije, ali ni mi kao društvo se lično ne edukujemo dovoljno“, navodi naš sagovornik ukazujući na pozitivne primere zemalja iz regiona koje su prevazišle spomenute programe.

Slična situacija je i u novinarstvu koje naziva pretežno tabloidnim. „Ako izuzmemo neke ugledne novine i nedeljnike, mislim da danas čitalac traži sliku više, a ne tekst više. Na to utiče komunikacija interneta i društvenih mreža, koja veoma brzo može da plasira dezinformaciju koja brže stigne na naslovne strane, nego da se proveri“, smatra Dejan koji se tokom cele karijere trudio da zaštiti porodicu od takvih stvari.

Po njegovom mišljenju bolje vreme će doći sa boljim školstvom, edukacijom dece i povratkom ideje da je knjiga i dalje najbolji prijatelj. Smatra da je važno da najmlađi nauče da lepo pričaju i u svom vokabularu imaju puno reči iz srpskog jezika, kao i da znaju da pored domaće postoji i strana, dobra muzika. „Možda sve deluje kao Sizifov posao i da sve može da traje decenijama, ali jednom mora da se preseče i stavi tačka na neki period koji treba zaboraviti i krenuti u novi, normalniji sistem.“

Ove jeseni Dejana Pantelića ćemo gledati u novom serijalu edukativnog kviza za decu i celu porodicu Lavirint, sa našim čuvenim piscem Urošem Petrovićem. Uz to on se nakon 17 godina vratio prvoj elektronskoj ljubavi, radiju. „Bio sam iznenađen koliko je napredovao. Sve izgleda totalno drugačije, formatiran je, voditelj je i ton majstor, i pronalazi zanimljive teme o kojima priča veoma kratko. Nema više besomučno duge priče kao nekada, a u prvom planu je muzika. Plašio me je povratak, ali mi se dopao izazov i zadovoljan sam. Imao sam veliku podršku iz ’S media grupe’ na radiju na kojem sam, odnosno Radio S-2, bivši Indeks. Imao sam edukatora iz Nemačke, kao ostale moje kolege, i to mi je mnogo pomoglo“, priča dodajući da bi takav pristup trebalo da imaju svi mediji, ali i obrazovne institucije koje su odgovorne za današnje stanje u medijima.

Kao veliki problem vidi činjenicu da retko koja televizija ima dodatnu edukaciju gde bi novinari početnici mogli da vežbaju i rade na sebi pre stvarnog pojavljivanja pred kamerom, već su odmah ’bačeni u vatru’. „Zato na pojedinim televizijama imamo kolege koje stvarno nisu dorasle svom poslu. Treba da u svakom mediju postoji sektor koji će se baviti treningom i obukom novih ljudi. Dogodiće se da od deset polaznika imate jednog, ili dvoje, koji su izuzetni talenti i u koje uložite, a onda taj neko digne sidro i otplovi do druge televizije koja nema obuku. Zato je potrebno da svaka televizija radi na sebi, a i da mi, sa decenijama iskustva, prenesemo znanje mlađim kolegama.“

Dejan se bavio i predavanjem u okviru jedne škole novinarstva. Tada se više bazirao na video i televizijsko novinarstvo i radio, na prevazilaženju straha od kamere i javnog nastupa kod mladih ljudi koje već naziva svojim kolegama. „To i danas radim sa menadžerima, direktorima i političarima, kako bi bili što bolji u svom izlaganju. Ne bavim se time šta pričaju već ponašanjem pred objektivom, gestikulacijom, mimikom i tako dalje.“

Iako bismo rekli da uz sve navedeno ne stiže da udahne vazduh, Dejan priča da je, kada je o poslu reč, dosta spustio loptu i okrenuo se nekom normalnom životu. „Možda u medijima deluje da sam mnogo zauzet i da porodici ne posvećujem dovoljno vremena, ipak, nije tako.Trudim se da posao gledam kao zabavu, a ne kao stres. Za sada uspevam. Trudim se da porodicu ne opterećujem poslovnim obavezama. Sa druge strane njih interesuje moj rad u medijima i radovali su se mom povratku nakon četiri, pet godina. Za njih, kao i za mene, to je veliki uspeh i oni se ponose sa mnom kao što se ja ponosim njima. I u ovim godinama veoma lako odvajam poslovno i privatno, sa osmehom na licu“, priča nam upravo tako.

U to privatno čak spada i provođenje vremena na porodičnom placu nadomak Beograda. U slobodno vreme bavi se sređivanjem svog velikog dvorišta i to ga najviše ispunjava. „Volim da kosim travu i radim zanatske poslove, da farbam, krečim, gletujem i popravljam neke stvari. Uživam u svim seoskim, poljoprivrednim i malim poslovima. Ja se tako praznim ili bolje da kažem tako punim baterije.“

Kada je dvorište spremno u njega utrčavaju mališani koji su svakodnevni centar njegove pažnje. Za sebe kaže da je već iskusan roditelj, jer ćerka Lana ima deset godina, a sin Vukašin osam. Od kad su došli na svet sve je podređeno njima. „Ne bih rekao da sam pre bio neozbiljan, ali činjenica jeste da neke stvari sada drugačije gledam. Supruga i ja se trudimo da prvenstveno budemo dobri drugari sa našom decom. Da oni ne osete veliki pritisak roditelja koji nenormalno brinu o njima. Sa sinom i njegovim drugarima igram fudbal bez problema. Trudim se da i igre u kojima su bolji od mene, na komprjuteru i plejstejšnu, vežbam krišom, na primer noću, i spremam se za veliki revanš sutradan“, priznaje uz osmeh.

I pored toga što su mediji pisali o njegovom humanitarnom radu, Dejan ne duži priču o tome. „Svako od nas može da pomaže ljudima, i onaj koji ustane starijoj osobi u autobusu ili ženi sa bebom u kolicima pomogne da ih unese u vozilo. I to je neka vrsta humanitarnog rada“, ističe Dejan objašnjavajući da se zajedno sa suprugom trudi da prenese drugima znanja o dijabetesu koji imaju njihova deca. Isto, kaže, i drugi čine za njih. „Shvatili smo zajedno sa roditeljima dece koja su u istoj situaciji kao naša, da je najvažnije da se prvo roditeljima vrati osmeh na lice kako bi bili uz decu koja treba da vide da je sve u redu i da možemo da nastavimo sa takvim izazovom kroz život.“

Danas je na slikama nasmejana porodica u idili. Par godina ranije, Dejan i njegovi bližnji bili su na životnom iskušenju saznavši da on ima tumor. Meseci njegovog lečenja u Nemačkoj deci su predstavljena kao novi posao, a bolnička soba pri javljanju videopozivom bila je za njih hotelska soba iz koje je mahao svojim mališanima. Daleko od očiju javnosti, uz najbliže, Dejan je ostvario veliku pobedu i vratio se na male ekrane tako da je sve izgledao kao da je bio na odmoru. U najtežim trenucima skupio je snage da istraje i pobedi. „Motivacija uvek postoji kada imate zdravu porodicu, okolinu i drugare koji su sve vreme oko vas i bodre vas. Bilo bi nefer da sam ja popustio i rekao da dižem ruke. Rekao sam sebi da imam mnogo razloga, prvenstveno tri koja su odmah pored mene, ali i druge okolo koji su dali sve od sebe da ja nastavim jedan normalan život. Tako je i bilo. To je ta energija koju bih voleo da svi imamo u svom okruženju, prvenstveno porodica.“ Veoma mu je značila i podrška kolega i poštovanje koje su mu iskazali nakon svih godina rada neobjavljujući ništa u medijima pre njegovog ozdravljenja.

Za kraj, pitali smo Dejana da li se i njemu čini da se vreme ubrzava, da obaveza i posla ima sve više, uz neprestani stres. „To je istina. Veliki broj ljudi oko mene razmišlja od danas do sutra, gledajući kako će da vrate kredit, kako da zarade novac za porodicu i to je stvarno veliki problem. Mislim da smo se svi 2007. i 2008. godine uljuljkali i možda zarađivali više nego danas. Svetska ekonomska kriza nas je zadesila nespremne. Pokušavam da ubedim sebe da to tako mora da bude. Treba se sa tim boriti, ali bez nerviranja i stresa. Za one koji to doživljavaju na jedan drugi način postoji ona krilatica da zdrav čovek ima bezbroj želja, a bolestan samo jednu. Osmeh na lice, srećno!“

Izvor: BIZLife

Foto: Prva TV

Piše: D. Grujičić