Biković: „Ljudi se ovde vraćaju iz ljubavi“

Sa distance sam naučio da Srbiju gledam kao jedinstveni organizam sa svim njenim do „krvi nepomirljivim protivrečnostima”. Sa te distance se vidi da te sukobljene protivrečnosti jesu, zapravo, bogatstvo i snaga. Zanimljivo je, recimo, da se primitivizam i nizak nivo kulture sa distance uopšte ne vide. Valjda zato što je primitivizmu to u prirodi. Da bude jalov. Ne može daleko da dobaci. I nije ni bitan ni vidljiv. Za razliku od kulture, koja je jedina vidljiva sa distance

Kada bi postojala nagrada za izuzetan doprinos u podmlađivanju pozorišne publike, zasigurno bi otišla u njegove ruke. Naime, Miloš Biković zaslužan je za to što su gledališta Narodnog pozorišta, Beogradskog dramskog pozorišta i Ateljea 212 bila puna tinejdžerki, koje su ga netremice posmatrale u ulogama u predstavama „Zbogom, SFRJ”, „Dama s kamelijama”, „Kad su cvetale tikve” itd. Pomenutu nagradu nije dobio – još uvek – ali zato jeste rusku državnu – „Medalju Puškina”, koju mu je, pre nešto više od dve godine, uručio lično Vladimir Putin. Zaslužio ju je ne samo svojom glumom i neospornom popularnošću u Rusiji već i svojom ulogom kulturnog ambasadora u tom delu sveta. O tome gde je danas mesto Srbije na tržištu kreativnih industrija, kako se strancima „uvlačimo pod kožu”, da li je Moskva njegov Holivud, ali i o studiju koji je nedavno osnovao sa italijanskim partnerom, Miloš Biković govori u novogodišnjem intervjuu za BIZLife. 

U biznis sferu svog poziva ušao je prvo kao producent, što neretko i jeste „razvojni put” glumca, ali odnedavno je osnivač i vlasnik „Archangel Digital Studiosa”, koji će sa „Lervolino Entertainmentom” raditi na proizvodnji animiranog sadržaja. Sa partnerom Andreom Jervolinom upoznao se u Italiji prilikom jednog snimanja, on je potom došao u Beograd na premijeru Miloševog filma „Hotel Beograd”, ali je onda kod nas proglašeno vanredno stanje i…

I to što smo planirali da se dogodi za godinu-dve desilo se u roku od nekoliko meseci. On je ostao zarobljen ovde i ostale poslove je ostavio po strani. Zapravo, virus mu je otkazao dotadašnje planove. To je za nas bila vrlo dobra šansa, jer je Andrea imao vremena da se upozna sa našom zemljom, da je zavoli, da stekne poverenje. Imali smo sastanke na svim nivoima. Upoznali se sa stejkholderima, umetnicima, animatorima, ljudima iz branše itd., priča Miloš i priznaje da još uvek nije svestan šta se dešava, uzevši u obzir da je sadržaj koji plasira „Lervolino studio” najgledaniji na TV Apple, gde je pobedio i čuveni Dizni.

Ispada da smo mi doveli u Srbiju nekoga ko je bolji od Diznija. I odavde će neki mladi Srbi da rade i da dobiju priliku da stvaraju za najveće svetske platforme. Kada to izgovaram, zvuči mi nerealno. A dešava se. 

Bogata atraktivnim lokacijama na kojima je moguće angažovati domaće stvaraoce, kao i filmskom infrastrukturom, Srbija je pokazala sposobnost da odigra ulogu gotovo svake evropske prestonice prikazujući se u novom svetlu. Nažalost, prema Miloševim rečima, Beograd još uvek nema kapacitete da postane druga Činečita.

Beograd može da postane nešto drugo – mesto kreativnosti i stvaralaštva. Beograd ima energiju koja se prepoznaje, ali kada je o kapacitetima, nama još mnogo toga fali. Decenijama zidamo ruglo na mestu gde je bio spomenik kulture i arhitekture i zato Beograd nema kontinuitet lepote, kao što je to rekao jedan moj prijatelj stranac, kada smo snimali film „Hotel Beograd”, pokušavajući upravo da predstavimo Beograd najlepše što možemo. Ali izgleda da ima volje da se to promeni. Zakon o incentivu je privukao mnoge strane produkcije i samim tim nam otvorio različite mogućnosti. Sada imamo prilike za razmenu iskustva, ali i povoljan okvir i otvorena vrata za razvoj filmske industrije.

Govoreći o filmskoj industriji, ne možemo da se ne dotaknemo i šireg pojma u koji film spada – kreativnih industrija, nečega čemu je svaka ozbiljna ekonomija dala na značaju. Naš sagovornik smatra da upravo tu leži naša velika šansa.

Poslednja industrijska revolucija ostavila je Srbiju na začelju trke. Za ranije revolucije su prirodni resursi bili od presudnog značaja, ali ova industrijska revolucija koju sada živimo, digitalna, kao osnovni resurs ima upravo kreativnost. A tu David može da pobedi Golijata. Samo ako uspemo da damo šansu onome kome treba. I kad treba. Dakle, potrebna nam je i disciplina, kao i sistem orijentisan na kreativnog pojedinca ili tim. Odlazak ljudi iz zemlje je kao da vam se konstantno izliva nafta, i tako godinama. Ipak, čujem da se neki vraćaju. I sam sâm jedan od tih koji su otišli, pa se vratili. Znate zašto strepim, ali i verujem da ćemo kao narod preživeti? Zato što se ljudi vraćaju iz ljubavi. Odlaze iz nužde, ali vraćaju se iz ljubavi. I to je nepobedivo, kaže naš sagovornik. 

Svoju iskrenu ljubav prema Srbiji Miloš promoviše i u inostranstvu, u kom već duže vreme živi i radi. Izabrao je da ne bude „samo glumac”, već i svojevrsni kulturni ambasador i da radi na imidžu naše zemlje u svetu. Kako kaže, tamo Srbiju doživljavaju samo kao „zemlju jeftine radne snage”, sve dok ne dođu i ne upoznaju je sami. 

Ovde ih uvek dočeka Molotovljev koktel dobre energije i odlaze sa utiskom da Srbija može da iznenadi. Ne samo dobrim provodom, muzikom, hranom… već i svojom istorijom. Svi se pitaju isto – zašto se o Srbiji u svetu tako malo zna! I Rusi i Evropljani, pri poseti Srbiji, iz mog iskustva, imaju uglavnom isti komentar i našu zemlju doživljavaju kao mesto koje mogu da nazovu domom, a da nisu ni znali za njega. Umemo da se uvučemo pod kožu. Nonšalantno i neusiljeno.

Ova godina nije bila milosrdna ni prema kome, a jedna od industrija najteže pogođenih pandemijom jeste industrija zabave. Ona će živeti, smatra naš sagovornik, ali se ne može poreći da su bioskopi i pozorišta doživeli ozbiljan udarac. Kako kaže, oni su ionako bili na staklenim nogama, a sada su na kolenima i moraju da mole za državnu pomoć.

Ja se iskreno nadam da će bioskop, kokice, pozorište, praznik oko filma ili scene preživeti ovaj virus, koji ubija ne samo telo nego i kulturu kakvu smo poznavali do sada. 

Donedavno su „najboljim srpskim izvoznim proizvodom” nazivani naši lekari, inženjeri, sportisti, ali čini se da su poslednjih godina to i glumci. Tajna njihovog uspeha u Rusiji (gde se, posebno, svojim vrtoglavim usponom izdvaja baš Biković) jednostavna je – dovoljno smo bliski da ih doživljavaju kao svoje, a opet, dovoljno različiti da bi im bili egzotični i interesantni. Prema njegovim rečima, ne treba zaboraviti ni to da je srpska glumačka skola vrlo dobra. I tu, pre svega, misli na državne fakultete.

Uvek se setim reči svoga profesora Dragana Petrovića Peleta: „Niko ne može da vas nauči da glumite, to morate sami.” Ta rečenica, ako je ozbiljno shvatite, navodi vas da učite do kraja života.

Da je tu profesionalnu ali i životnu lekciju očigledno dobro naučio, svedoči i to što je Miloš u svoju dosadašnju filmografiju upisao čak tri najgledanija srpska filma ove decenije („Južni vetar”, „Montevideo, Bog te video” i „Montevideo, vidimo se”), najgledaniji ruski film svih vremena („Sluga”), saradnju sa možda i najboljim ruskim režiserom svih vremena – Nikitom Mihalkovim… A na početku toga, pre Fakulteta dramskih umetnosti, beše Dadov. Taj put je bio pun traženja, lutanja, sumnji i strahova, priznaje Miloš i nada se da taj put i dalje traje, štaviše, da je tek na njegovom početku. Kako kaže, svako na tom putu je dragocen saputnik i od svakoga nešto naučiš. 

Iako u njegovoj karijeri ima dosta tih odrednica „svih vremena”, kaže da im se nije nadao niti da ih je tražio. Često ih je i odbijao, ali su mu se, ipak, dešavale.

Mislim da je to još potpomognuto nekim mojim demonima koji čekaju na vratima pozorišta i filmskog studija. Ali više o tome ću možda reći nekom drugom prilikom.

Ali da ne bude da gledamo samo u prošlost, pričamo malo i o njegovoj budućnosti. Kada se govori o željama i planovima za karijeru, našim mladim glumcima često se postavlja pitanje: „Vidite li sebe u Holivudu?” A da li je Holivud Miloša Bikovića – Moskva? 

Ako je Holivud neko mesto iz sna… onda jeste. Ne zato što je Moskva idealno mesto, već zato što mi pruža toliko mnogo prostora za igru i razvoj. Naravno, ja sam, kao umetnik, zaljubljen u Rusiju. U njenu književnost, muziku, poeziju, duhovnost… 

Na pitanje da li su njegov „ruski” i njegov „srpski” život dva različita života, priznaje da – deluje da jesu. 

Moskva i Beograd su delovali kao dva sveta, iako se ja trudim da ih spojim. I desilo se nešto neobično. Što se više ja trudim da povežem neke ljude iz svoje okoline sa ruskim kolegama, želeći da stvorim sinergiju i prilike za svoje prijatelje, to više moj život ima integralnosti i tendencije ka pomirenju te dve realnosti.

S obzirom na to koliko vremena provodi u inostranstvu, može se reći da pripada „srpskoj dijaspori”. Iz te perspektive, kako u šali kaže, Srbija mu deluje ulepšano, kao devojka na Instagramu. Ipak, bore i prištevi se iz daljine ne vide.

Opet sa distance može mnogo toga da se vidi bolje. Sa distance sam naučio da Srbiju gledam kao jedinstveni organizam sa svim njenim do „krvi nepomirljivim protivrečnostima”. Sa te distance se vidi da te sukobljene protivrečnosti jesu, zapravo, bogatstvo i snaga. Zanimljivo je, recimo, da se primitivizam i nizak nivo kulture sa distance uopšte ne vide. Valjda zato što je primitivizmu to u prirodi. Da bude jalov. Ne može daleko da dobaci. I nije ni bitan ni vidljiv. Za razliku od kulture, koja je jedina vidljiva sa distance.

Za kraj, pitamo Miloša Bikovića da li su njemu okolnosti ove godine pomogle da malo uspori, da se odmori i eventualno sagleda kako će izgledati godine pred njim. Ili taj film odavno ima u glavi…

Nemam taj film uopšte. I drago mi je da ga nisam gledao. Pa to je kao da gledate film i znate kraj. Ovako je zanimljivije. Ali u pravu ste. Pomogla mi je godina da usporim. Moram da naučim to i bez pandemije.

Izvor: BIZLife magazin/Nevena Azinović