Bajka za odrasle
Piše: Vedran Ivanković, eskpert za korporativne komunikacije
Bajke se najčešće pričaju deci. One često spajaju nespojivo i, kada ih pričamo, koristimo i neke izmaštane situacije, pa čak i laži, kako bismo decu naučili ono što je istina i ono što može da im koristi u životu. Setite se Crvenkape ili Tri praseta. Tako i u ovoj bajci
Nekada davno bila su dva kraljevstva, sa dva vladara, koja su upravljala njima. Oba kraljevstva živela su od iste industrije, poljoprivredne, i od prodaje tih proizvoda. Kraljevi su nasledili tron od svojih očeva, koji su otišli u penziju, i u amanet su dobili da mudro upravljaju svojim kraljevstvom i da pametno vode svoje poslove.
Prvi kralj je vladao blago. Često se viđao sa svojim podanicima. Slušao je probleme koje imaju i pokušavao da nađe rešenja zajedno sa njima. Trudio se da ne povećava namete koje je ustanovio njegov otac. Kada bi se dogodila suša ili poplava, zajedno sa svojim podanicima radio je kako bi izvukli što više letine. Takođe, išao je da prodaje proizvode kako bi zaradili što više novca. Ako zbog elementarne nepogode ne bi skupili dovoljno za namete, smanjivao ih je. Žitelji tog kraljevstva sa velikom naklonošću i zadovoljstvom su svojim rođacima i prijateljima iz drugih kraljevstava pričali o svom vladaru, a ni on se nije ustručavao da ih pohvali kada nešto dobro urade, i to javno. Napravio bi objavu nasred gradskog trga i svakog ponaosob bi javno pohvalio za ono što je dobro uradio. Kada su se dešavale neke greške, on je tražio rešenje i nikada nije tražio krivca.
Njegov kolega, drugi kralj, vladao je čvrstom rukom. Imao je vlastelu, kojoj je izdavao komande i koja je dalje prenosila na podanike koji su zadaci koji treba da se urade. Kralj i vlastela su se često viđali i dugo su sedeli i pričali o budućnosti kraljevstva. Za to vreme vredni podanici su radili. Kada bi se dogodila suša ili poplava, kralj je gledao prvo da zadovolji sebe, vlastelu, pa na kraju – podanicima šta ostane. Ako ne bi bilo dovoljno za njihove potrebe, on bi podigao porez i tako namirio svoj budžet i prohteve vlastele. Svi podanici su stalno bili u strahu. Ako bi kralj i izašao iz svog dvorca da obiđe zemlju, ako sretne nekoga, taj bi spuštao glavu i nemo ga pozdravljao. U situaciji kada se nešto loše uradi, vlastelin bi kažnjavao podanika odbijanjem 10 odsto od letine. Svi podanici su ćutke slušali šta im se naredi.
Jednog dana pročuje se glas da se u blizini oba kraljevstva pojavio zli čarobnjak Krizoslav. Napravio je svoj logor tačno na granici ova dva kraljevstva i krao je letinu i stoku od podanika oba kralja. Podanici prvog kralja digli su uzbunu, skupili su se i zajedno sa kraljem oterali čarobnjaka na teritoriju drugog kralja. Tamo je Krizoslav uživao. Podanici su javili vlastelinu da je zli čarobnjak kod njih. Međutim, vlastelin je prilegao da se odmori posle obilnog ručka, posle toga mu se prijelo nešto slatko i znao je da treba nešto da javi kralju, ali nije mogao da se seti šta. U međuvremenu, Krizoslav je harao po kraljevstvu. Otimao je šta god mu je došlo pod ruku. Podanici su otišli kod drugog vlastelina da dignu uzbunu, međutim, njega nije bilo kod kuće. Krenuo je do onog prvog na večeru. I tako su prolazili dani, a Krizoslav je otimao sve više resursa drugog kralja. Kada je došlo dotle da su svi vlastelini u zamku, kralj je rešio da pošalje najbržeg kod svog kolege sa porukom da mu pomogne.
Prvi kralj je okupio svoje podanike, oni su poneli vile, motike i grabulje. Dan i noć jurili su zlog čarobnjaka i na kraju su ga savladali. Kad je zli čarobnjak otišao, podanici drugog kralja su ponudili prvom kralju da preuzme njihovo kraljevstvo, a svog kralja i vlastelu su najurili. Kada se to desilo, svi su živeli srećno i u miru do kraja života.
Bajke se najčešće pričaju deci. One često spajaju nespojivo i, kada ih pričamo, koristimo i neke izmaštane situacije, pa čak i laži, kako bismo decu naučili ono što je istina i ono što može da im koristi u životu. Setite se Crvenkape ili Tri praseta. Tako i u ovoj bajci.
Krizoslav i dva kralja ne postoje, ali ono što je istina jeste da se empatijom, solidarnošću, razumevanjem potreba drugih i pravim liderstvom možemo izboriti sa svakim zlim čarobnjakom i svakim problemom koji nam život donese.
Drugo naravoučenije može da bude da je čovek jedino živo biće na planeti koje priča priče. Lepo je pričati priče i pritom iz njih izvući neku pouku. To nam je, kao vrsti, svojstveno i to ne treba da zaboravimo.
Treće naravoučenije bi moglo da bude da je jako lepo odati nekome priznanje kada nešto dobro uradi. Neće nam pasti kruna sa glave ako kažemo tom nekome: „Bravo, nastavi tako da radiš!” On će odmah biti zadovoljniji i svoj posao će raditi još bolje, a iako će biti isto plaćen, ostaće tu gde neko prepoznaje i ceni to što on radi i zna. Sve ovo mi liči na dobar početak employer branding kampanje za prvo kraljevstvo. Imamo podanike koje hvali kralj, i to javno, a oni su našli to nešto što je autentično za kraljevstvo i to je temelj za dalju promociju zajedničkih vrednosti. Istovremeno, ovo je prilika za transformaciju drugog kraljevstva. Kultura mu je loša, procesi su mu truli, a i način upravljanja mora da se menja. Kvalitet proizvoda vremenom je opao, tako da ni zarada neće biti kako treba.
Dž. K. Roling je ovako počela da priča priče svojoj deci. Kasnije je od njih nastao serijal o Hariju Poteru, a ona postala ozbiljna preduzetnica. Možda se i ova bajka nekada razvije u serijal… Potencijal je dobar, samo treba malo više razraditi likove.
Izvor: BIZLife Magazin
