U raskoraku između nebeske i zemaljske komunikacije – treba li crkvi PR?
Piše: Dr Borislav Miljanović, Represent System
Komunikacijska delatnost kakvu danas poznajemo jeste tekovina modernog doba i ubrzanog razvoja novih tehnologija. Ove inovacije su, omogućavajući nam nova sredstva komunikacije, istovremeno menjale i mnoga pravila komunikacije. Neka od tih pravila su, međutim, univerzalna i mogu da važe u svim vremenima, za najrazličitije pojedince ili organizacije, bez obzira na profesiju ili delatnost. Često se pronalaze i na neočekivanim mestima, kao što je, na primer, čuveni epitaf Branka Miljkovića, koji mi prečesto pada na pamet dok pratim aktuelne vesti, a kaže – ubi me prejaka reč.
Postupci i izjave mitropolita Amfilohija i vladike Atanasija koji su prošle nedelje snažno odjeknuli u javnosti, nažalost jako dobro odgovaraju ovom Miljkovićevom stihu. Naravno da svako ima pravo da kaže šta god želi i misli, ali sloboda govora nije apsolutna, već je ograničena slobodama i pravima drugih ljudi, za šta postoje i odgovarajuće zakonske regulative. Tu vrstu odgovornosti, međutim, utvrđuju nadležne institucije. Meni su, pak, zanimljiviji komunikacijski aspekti ovakvih događaja i to upravo u kontekstu odgovornosti i univerzalnih komunikacijskih pravila. Reč je, naime, o tome da sve što je izgovoreno u javnom prostoru skoro uvek podrazumeva dodatnu odgovornost, čak i ako nastupate samo kao pojedinac, a ne kao član neke veće organizacije. Uvek je, naravno, moguće da se neka instistucija ogradi od istupa pojedinaca, ali retko kada te ograde ostave podjednako snažan utisak u javnosti kao ono što ih je izazvalo, pogotovo ako za njima ne uslede i neki konkretni postupci.
Iako crkva jeste u mnogome specifična institucija, i to najviše po svojoj imunosti na promene ili svakodnevnicu modernog života, teško će ostati izuzetak od osnovnih komunikacijskih pravila. "No comment" stav nije poželjna opcija ni za jednu organizaciju koja se nađe u komunikacijskoj krizi. To važi za kompanije, za brendove, za društvene i političke institucije, pa i za religijske organizacije. Da ćutanje u takvim situacijama definitivno "nije zlato" ni za crkvu, slikovito je pokazao i časopis The Economist u članku u kojem je urađena jedna zanimljiva analiza finansijskog stanja katoličke crkve u Americi, tj. načina na koje se taj bilans poslednjih godina pogoršava usled kontinuiranog gubitka reputacije i poverenja među vernicima. To je svakako jedna drugačija perspektiva koja religijske insistucije postavlja u paralelu sa kompanijama, ali sa komunikacijskog stanovišta tu zaista nema neke velike razlike. Pogotovo kada se ima u vidu da je najveći kapital crkve upravo poverenje njenih vernika.
Srpska pravoslavna crkva godinama neguje jedan isti, nefleksibilan i netranspatentan komunikacijski model. Nije potrebno da se ide dalje od poslednjih mesec dana da bismo se umorili nabrajajući negativne objave u medijima koje stavljaju predstavnike crkve i nju samu u negativan kontekst. Brojanje zvaničnih reakcija crkve na te objave, međutim, neće mnogo da potraje.
Svako ima svoj izbor i polje nadležnosti. To neupitno važi za državu, za crkvu, za kompanije, brendove, kao i profesionalce u različitim delatnostima. Svako će se u skladu sa prirodom svog posla odlučiti i za različit način rada. Ukoliko je reč o bilo kojoj vrsti javnog posla, da iskoristim tu floskulu u najširem mogućem smislu, u kome na neki način dolazite u poziciju da zavisite od ocene javnosti, jako je teško održavati u nedogled status nedodirljivosti i izuzetosti od pravila javne komunikacije. Jer tom domenu najčešće je tačna sledeća zakonitost – kako vi komunicirate sa javnošću, tako vam se i vraća.
