Mladima kafići miliji od posla
Radno mesto zaista ne vreba iza svakog ćoška, ali se mladi – istini za volju – i ne ubijaju od truda da do njega dođu, zaključak je do kojeg su zajedničkim snagama došli istraživači iz sindikata, poslodavci i analitičari iz Nacionalne službe za zapošljavanje. A i kada ga nađu, utisak je njihovih šefova, radije hvataju krivine nego što se trude da ostave dobar utisak.
Ni privreda u komi, istorijska stopa nezaposlenosti i potpuni haos na tržištu rada, nisu vetar u leđa armiji sa biroa, ali od čekanja da oluja prođe – poručuju iz NSZ – nema ništa, pišu Novosti.
– Svaka druga mlada osoba u Srbiji nema posao, dok je stopa nezaposlenosti tog dela stanovništva jedna od najvećih u Evropi – kaže Dejan Jovanović, direktor Nacionalne službe za zapošljavanje. – Ipak, upravo oni dva puta brže dolaze do posla od ostalih učesnika na tržištu rada pa ne bi trebalo gubiti nadu.
Prema njegovim računicama, mlađi od 30 godina na posao čekaju skoro dve godine, a „prolazno vreme“ onih malo starijih je oko 45 meseci. Fakultet svakako pomaže, naglašava Jovanović, a škola se ipak – kad tad – isplati.
– Između 60.000 i 70.000 mladih sa naše evidencije dobije posao svake godine, pa se i u narednom periodu očekuje makar toliki učinak – dodaje Jovanović. – A generatori novih radnih mesta biće mala preduzeća i to u oblasti trgovine, poljoprivrede i saobraćaja.
Jovanović sabira da na birou u ovom času posao čeka 206.000 mlađih od 30 godina, ali čak njih 40.000 nema ni srednju školu, a pojedini ni osnovnu.
Na školski sistem u Srbiji već se godinama nižu prigovori. Osim što se proizvode kadrovi koji više nikome nisu potrebni, ni ovi aktuelni nisu dobro obučeni, ni hvale vredni. Praksa manjka u gotovo svim delatnostima, pa nije retkost da se poslodavci žale da školovani pekari ne umeju da zamese burek, a diplomirani pravnici da napišu žalbu.
– Zameraju im nedovoljnu angažovanost, nezainteresovanost, kašnjenje, lošu komunikaciju, neozbiljnost i nedostatak strpljenja – predočava Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije. – A to neznanje košta. Prema nekim procenama, poslodavac u proseku treba da uloži i po nekoliko hiljada evra da bi obučio zaposlenog da dobro obavlja sopstveni posao.
U UPS kaže da čak 39 odsto poslodavaca zato organizuje dodatne obuke i usavršavanja. Ali sa druge strane, primećuju i sami, tek 38 odsto njih organizuje stručnu praksu. Zato je spisak prigovora na račun radnih navika generacija koje dolaze sve duži:
– Glavne primedbe na rad novozaposlenih mladih lica razlikuju se u odnosu na delatnost, pa im poslodavci iz oblasti trgovine zameraju nemar, neuredno vozilo, nedostatak strpljenja, poslovnu (ne)kulturu… U građevinskoj delatnosti primedbe se odnose na nedovoljno radno iskustvo, nesnalažljivost, „zabušavanje“ dok drugi rade, površnost, dok je za finansijsku delatnost karakteristično to što poslodavci insistiraju na zadacima koji obavljaju zaposleni sa iskustvom i nemaju strpljenja za postepeno uvođenje u posao.
Ukupan iznos sredstava za aktivne mere zapošljavanja je samo oko 0,1 odsto BDP-a što je nedovoljno i „u standardnim uslovima“, a posebno tokom ekonomske krize.
Tokom poslednjih godinu dana učešće mladih u strukturi novozaposlenih najveće je bilo u finansijskoj delatnosti, gde je među novim kadrovima čak 74,3 odsto imalo manje od 30 godina. Najmanje je podmlađeno građevinarstvo.
Svi koji su u poslednjih godinu dana odbili da uposle nove mlade kadrove su kao razlog za svoje odbijanje naveli da kandidati ne prihvataju ponuđene uslove rada, ili da ne poseduju potrebno radno iskustvo. Deo anketiranih je naveo i nedostatak znanja i veština, a među drugim dobijenim odgovorima su i smanjen obim poslovanja, nedostatak posla i rasprodaja imovine.
