Sličica iz Amerike: Možda nismo u Kanzasu

Kanzas Siti? Beskrajna prerija, kukuruz i pšenica, kantri muzika i nostalgične slike iz filmova, logično; barem je bilo tako u mojoj glavi.

No, priznajem – evo, javno – da sam se osetio kao oni stranci koji ne vide razliku ni između Austrije i Australije, a kamoli između jezikolomnih Slovenije i Slovačke. Kad je ono Džudi Garland kao Doroti u „Čarobnjaku iz Oza” psu rekla: „Toto, imam osećaj da više nismo u Kanzasu”, mogao bih se zakleti da je mislila na meni šokantnu činjenicu da je Kanzas Siti – u saveznoj državi Misuri! To je politički, kulturni i ekonomski centar čitavog regiona, kolevka džeza, s neboderima, stadionima i federalnim institucijama. Tek je s druge strane moćne reke istog imena još jedan Kanzas Siti, ali onaj u državi Kanzas.

Ovde su administracije potpuno odvojene, pa imaju dva gradonačelnika, dva budžeta, dve policije. I inače tako funkcioniše ova velika zemlja: do krajnjih granica decentralizovano, kroz silne gradove, okruge i pedeset saveznih država, a sva politička uzbuđenja koja do nas u Evropi dođu s federalnog nivoa svakodnevicu ljudi ovde skoro i ne dotiču. Nego, ako nešto hoćeš za sebe i svoju zajednicu, izvoli se organizuj i preuzmi odgovornost! Država ti neće puno pomoći, ali neće ni smetati. Ljudi se, stoga, sami trude da u toj šumi nadležnosti naprave reda i poretka na dobrobit građana i biznisâ.

Tramvaj zvani želja

U oba Kanzas Sitija živi ukupno oko 650 hiljada ljudi, a šire pogranično područje dve države obuhvata devet okruga, čitavih 119 gradova i dom je za 2,2 miliona stanovnika, objašnjava Martin Rivarola iz Srednjoameričkog regionalnog saveta (MARC), koji baš i služi za koordinaciju među svima njima.

Čeka ih za godinu dana Svetsko prvenstvo u fudbalu, a Kanzas Siti biće jedan od gradova domaćina. Srećom, stadione, hotele i aerodrome već imaju, pa ih ne moraju graditi. Ne mogu se pak načuditi Evropljanima i njihovoj potrebi za javnim prevozom („Neće svi gosti iznajmljivati aute? E, svašta!”), ali evo, šta će, izlaze im u susret, pa dograđuju prugu i kupuju nove tramvaje, iako to baš nikome u njihovom regionu ne treba. Prošle godine su imali svega pedeset hiljada prevezenih putnika dnevno; poredbe radi, Osijek, grad dvadeset i više puta manji od ovog regiona, svojim tramvajima i autobusima dnevno preveze skoro trideset hiljada ljudi!

Za tramvajem čeznu, ali je zato Kanzas Siti drugo po veličini železničko čvorište SAD, odmah iza Čikaga. Ako imate nalog na Instagramu ili ste nešto kupili preko Amazona, velika je verovatnoća da se vaši podaci nalaze u jednom od data centara u ovoj regiji. Osim toga, glavne grane privrede su ovde veleprodaja, proizvodnja, transport i logistika, jer se za svega jedan dan kamionom odavde stiže do čak trećine američkog tržišta.

Kuća od karata

Ipak, većina od više desetina hiljada novih radnih mesta i dalje ima prosečne plate od svega trideset do četrdeset hiljada dolara godišnje. Kakva je ovde budućnost mladih ljudi?

Misuri je tipična „kolebljiva država” (swing state); prelama se tu politička borba između republikanske konzervativne unutrašnjosti i demokratskih urbanih džepova. Ako želite nešto od ovoga videti uživo, tramvajem nećete daleko stići, pa vam, kao i inače u Americi, auto treba za sve, a udaljenosti se mere satima, a ne miljama.

Tako se za jedno pola sata stiže do malenog grada Olejta. Tamo su se tinejdžeri ponosno organizovali u Tinejdžerski savet, pa se sastaju i više puta nedeljno da razgovaraju o temama koje oblikuju današnju Ameriku: opioidska kriza, beskućništvo, bolji uslovi u državnim školama. Kad vam o tome priča šesnaestogodišnji Kejden Perkins, vidite da mu je politika baš važna. Posebno su mu se zacaklile oči kad se pohvalio kako će jedno školsko polugodište provesti u Vašingtonu.

Olejti se trudi da ostane izvan partijskih podela, pa prati zvaničnu politiku „nepartizma”. Kažu da žele da sačuvaju mir idiličnog srednjoameričkog malog mesta. Plemenito od njih, ali meni i mojim koleginicama i kolegama deluje iluzorno. Zemlja vri, njih ne interesuju partije, no šta li će dete iz ove mirne američke provincije reći kad zatekne vojnike svuda po ulicama glavnog grada? Za to ga niko nije spremao.

Igre gladi

U Americi niko ne misli da će mu sudbina biti život na ulici, ili glad. Ali to je svakodnevna druga strana sjajne američke medalje. Ljudi kanzaškog kraja, zabrinuti zbog tog novog mračnog trenda, još davne, davne, 1979, osnovali su banku hrane Harvesters, danas jednu od najvećih u Americi.

Pola Prat, njihova direktorka, govori kako distribuiraju skoro trideset hiljada tona hrane mesečno, kako bi se prehranilo skoro 375 hiljada ljudi u 27 okruga Misurija i Kanzasa. Njen rečnik je blag i liderski (Polu za predsednicu!), pa svoje korisnike ne zove „klijentima”, već „komšijama”. Volonterski rad koji ulažu hiljade ljudi (među njima i mi) jednak je učinku šezdesetak stalno zaposlenih. Mobilne kuhinje mogu se videti uz autobuske stanice, a police s hranom i higijenskim potrepštinama po školama, čak i u nepartijskom Olejtu. Iza svega stoji opsežna logistika i godišnji budžet od dvadesetak miliona dolara, a istovremeno nikome se ne nameće šta mora da jede: Harvesters ne glumi „prehrambenu policiju”, ljudi biraju sami, uz savete nutricionista, što sve koliko-toliko čuva ljudsko dostojanstvo.

Pa ipak, čoveka ne može a da ne pogodi ono što vidi izbliza: redove „komšija” koji u srcu jedne od najbogatijih zemalja sveta čekaju svoj paket hrane. To je Amerika koju retko zamišljamo: Amerika gladi, ali i Amerika solidarnosti.

Izvor: BIZlife Magazin

Foto: Foto: Anesa Habota/Danijel Rakić / Propulsion