Piše: Vedran Ivanković, stručnjak za korporativne komunikacije

Jednostavan odgovor na ovo pitanje jeste: „Da, naravno.” Dodajem i „nažalost”. Od nekoliko ljudi iz struke nedavno sam čuo identično pitanje, uz slično obrazloženje. Da parafraziram, industrija nam je u krizi, jedva se borimo da zadržimo ljude, cene su sve manje, sve je to suprotno u odnosu na pre deset, petnaest godina ili još koju godinu više.

Tu dolazi ono čuveno: a kako je to nekada bilo… Nekada je bio prestiž raditi u komunikacijama i svim njenim oblicima – PR-u i marketingu, pre svega, pošto o digitalu u ono vreme nije bilo ni reči. Plate su bile mnogo bolje nego sada i često su se organizovali događaji na koje si ulazio ako znaš nekoga iz agencije koja radi organizaciju događaja ili ako ti je ortak u komunikacijama u kompaniji koja je organizator. Često se pravila fama oko toga šta baš tačno oni rade.

Iz tog vremena je i anegdota kad je kolega tati pokušavao da objasni čime se bavi, a ovaj mu je rekao: „Dobra su vam ta nova zanimanja sa dva slova: PR, HR, DJ!” Nešto kasnije moja majka je pitala kakve veze ja imam sa računovodstvom pošto mi je na posetnici pisalo „Account”.

Paralelno se dogodio i „udar meteora”. Svetska ekonomska kriza je usledila neposredno pre domaće ekonomske krize, za koju su naši političari rekli da nas neće pogoditi. Međutim, budžeti su lagano krenuli da se tope, a prve su na udaru bile komunikacije. Tu situaciju je ispratilo i smanjenje broja ljudi u industriji. Naravno, obim posla se nije smanjivao. Drugi udar, koji je doveo do evolucije, dogodio se nekoliko godina kasnije ekspanzijom digitala i time što je digital nudio više za manje novca. I ljudi koji su počeli da rade u kreativnoj industriji počeli su lagano da liče na IT-jevce – sve više su bili zagledani u svoje telefone i tabele, a manje su razgovarali sa ljudima i slušali šta im treba. Dodatni izazov svemu tome došao je sa koronom. Zaključavanje, rad od kuće, rad non-stop… Agencijama je koncept rada od kuće bio poznat i ranije, ali oni koji rade u kompanijama, čast izuzecima, taj luksuz nisu imali. Hibridni modeli vraćanja na posao postali su standard na sve strane.

Nasleđe kreativne industrije se na ovim prostorima, nakon podizanja gvozdene zavese, možda najbolje opisuje u frazi „prodavci magle”. „Vi se bavite vašim jednorozima i ne obraćate pažnju na druge sektore i industrije”, često se čula rečenica u kompanijama, a agencije su to prihvatale kao šalu. Moramo da priznamo da je to tačno. Marketari i piarovci vole da žive u svom balonu i navijaju da se taj balon ne sretne sa drugim balonima drugih profesija i industrija. Isto tako, ego je veliki problem svih u našoj profesiji i svi volimo da smo u pravu, najvažniji, najpametniji, najkreativniji i da prvi nešto uradimo. Kad se sretnemo na nekom skupu, onda se hvalimo kako smo pustili „baš super kampanju, nikad neviđenu i kako je pokidala”. Šta god to značilo… Svi imamo potrebu da se odmeravamo i da kažemo da smo bili bolji od konkurencije, a slabo delimo znanje.

Kad je prestalo da bude seksi da radiš kreativan posao?

Druge industrije su rasle sa razvojem digitalnih tehnologija i neminovno se dogodilo – pojavom velikih IT kompanija i razvojem tog segmenta tržišta rada na svim ostalim došlo je do ozbiljnih potresa. Danas bi svi da budu programeri i diveloperi, kao što su nekada svi hteli da budu kreativci ili bankari. Percepcija mlađih generacija koje tek ulaze u profesionalne vode jeste da tamo više nema novca, samo težak rad. Logično je da ljudi, posebno mladi, idu tamo gde su im uslovi bolji. Sada agencije imaju problem kako da zadrže kvalitetne talente, da ne koristimo arhaične izraze – kadrove.

Kada gledamo situaciju na tržištu iz cipela vlasnika i direktora agencija, stanje je izuzetno teško. Da vam se ljudi ne bi razbežali, morate konstantno da ulažete u razvoj, da budete konkurentni u pogledu zarade, bez obzira na to što ona nije jedan od najvažnijih razloga ostanka ili odlaska. Sa druge strane, morate da istrpite pritisak tržišta, jer su cene usluga pale, s obzirom na to da su budžeti skresani. Naravno, očekivanja klijenata su isto tako velika kada je reč o kvalitetu kampanja, a i posvećenosti tima. Naravno, trebalo bi i da tim čini što više seniora. I kad sve ove uslove ispunite, ne znači da vam taj čovek neće „zapaliti” u neku firmu koja pravi igrice i koja se juče prodala za silne milione i može da mu ponudi sve to, samo nekoliko puta više, jer rade globalno i, samim tim, naplaćuju po tim, višim cenama.

I šta ćemo sad, što rekla umetnica?

Najiskrenije, nemam pojma. Poenta teksta nije da blati profesiju ili da kuka nad tužnom sudbinom. Želja je da se ova priča pokrene malo šire i da se aktiviraju neki pametni ljudi koji bi došli do rešenja za sve ove probleme. Kako kažu psihijatri, put ka izlečenju kreće od priznavanja problema.

Možda da se pogledamo u oči i kažemo glasnije da imamo problem, a tek onda da međusobno delimo nagrade i tapšemo se po ramenu. Neko udruživanje kreativaca može da bude rešenje, pa da se pokrene i neka kampanja za povratak ugleda i časti profesiji, a kad se mi međusobno budemo više cenili, i svi ostali će nas više poštovati.

Ideje su one koje stoje iza svega i one prave razliku kada su ljudi u kreativnoj industriji u pitanju. Možda struka može da se otvori ka medijima ili, kako to popularno volimo da kažemo, ka najširoj javnosti, te da na taj način probamo da objasnimo procese iz naše industrije i načine kako smo došli do nekih ideja. To nije puko hvalisanje kako smo uradili neku kampanju i dobili nagradu, nego objašnjavanje procesa i fenomena struke. Time možda neko dete sutra poželi da se bavi ovim poslom, bez obzira na to što kao diveloper može da zaradi više.