CSR u Srbiji na nivou statističke greške
Najjače kompanije u Srbiji na humanitarne svrhe i društveno odgovorno ponašanje potroše sedamdeset puta manje nego što to mnoge čine u zemljama iz kojih dolaze.
U Skandinaviji i još nekim zemljama zapadne Evrope zakonom je propisano da na ime društveno odgovornog poslovanja firme izdvajaju 5-10 odsto godišnjih prihoda.
Kod nas ovaj segment nije regulisan i ostavljeno je da svaka kompanija bude „humana“ onoliko koliko smatra da je potrebno. Često je to u Srbiji na nivou statističke greške, jedva 0,1 odsto prihoda.
Da su u pitanju vrlo mali iznosi, govori i podatak da gotovo sve kompanije kriju informaciju koliko novca izdvajaju u ove svrhe. Budžeti za ovakve aktivnosti kompanija u Srbiji kriju se kao najbolje čuvana državna tajna, dok je praksa u zapadnim zemljama sasvim suprotna.
Kako je Presu zvanično saopšteno, austrijska kompanija „Vip mobajl“ godišnje za društveno odgovorno ponašanje plaća oko 150.000 evra. Vip se nalazi na 75. mestu među 300 najvećih srpskih firmi sa liste časopisa Ekonomist, pa je gruba računica da se prosečno učešće tih kompanija u humanitarnim davanjima u Srbiji kreće oko 50.000 evra. U ukupnom zbiru 300 firmi znači negde oko 15 miliona evra.
Zanimljivo je, međutim, da su ukupni prihodi samo 12 najvećih kompanija u Srbiji u 2009. godini bili oko 11 milijardi evra. Tako ispada da su davanja za društveno koristan rad na mizernom nivou od u najbolju ruku 0,1 odsto godišnjih prihoda po kompaniji.
Marketinški stručnjaci slažu se da je ovaj iznos jako mali i da društveno odgovorno poslovanje u Srbiji nije ni blizu onoga što bi trebalo da bude. Direktor marketinške agencije Pragma Cvijetin Milivojević kaže da kod nas ova vrsta aktivnosti ima tri oblika.
„Prvi vid odgovornog poslovanja je pomodarstvo, iza kog se krije klasičan marketinški cilj. To je publicitet. Drugi oblik je kada se ove aktivnosti svode na nešto što je zakonska obaveza, ali predstavljaju se drugačije. Pa se tako firma koja proizvodi, recimo, hemikalije ili duvan hvali da je dala novac za očuvanje životne sredine jer je ugradila filtere. A to je bila njena obaveza po zakonu“, objašnjava Milivojević.
On dodaje da postoji i treći vid, a to je lažna filantropija, kada se neka firma samo zato što je pokrenula proizvodnju u malom mestu odjednom zalaže za lokalni omladinski klub ili sekciju pletilja koje podržava.
„Kod nas se takva zalaganja predstavljaju kao društveno odgovorno poslovanje, a u stvari se odvraća javnost od stvarnih problema, a to je da ta firma u stvari zagađuje prirodu, slabo plaća svoje zaposlene i slično. U svetu je ova oblast tako uređena da država na neki način podstiče kompanije da se bave društveno odgovornim radom. To i jeste kompromis onih koji nemaju novac i hoće da ga dobiju, i onih koji ga imaju i daju, ali hoće da vide interes, bilo kroz smanjenje poreza ili pozitivan imidž“, navodi Milivojević.
On naglašava da u Srbiji imamo paradoksalnu situaciju u kojoj se država, na neki način, bavi društveno odgovornim delatnostima. „Pa tako strane investitore država časti sa po 10.000 evra za svako otvoreno radno mesto“, napominje Milivojević.
