Kako sam, al` zamalo, ostao u Srbiji
Piše: Aleksandar Mijailović, noćni urednik sajta BIZLife
Ne znaš ti Nemac, da ima jedna zemlja na Balkanu, između Makedonije i Mađarske, u čijim blagodetima i lepotama zamalo da ostanem i udomim se, "požalio" se jedan Sirijac svom novopečenom sunarodniku, prvog dana 2016. godine, negde na severnim obroncima Alpa.
Kada je, negde s početka 2015. godine, krenuo peške preko Male Azije, pa čamcem preko Egeja, u društvu mnogih sunarodnika, ali i braće po ratnom stanju iz drugih zemalja sa bliskog orijenta, jedan Sirijac nije ni slutio da će u jednom trenutku upešačiti u državu u kojoj će ga dočekati raširenih ruku.
Iako su njegovi saputnici-sapatnici u toj zemlji provodili samo nekoliko dana, koliko im je trebalo da se papirološko-biološki konsoliduju da bi nastavili putešestvije, on se skoro celu godinu dvoumio da li da ostane tu ili ne, iako mu je karta u jednom pravcu, koju je sam sebi izvadio zgazivši verovatno poslednji put u svež pepeo sirijskog humusa, važila sve do daleke Nemačke.
Zašto je ostao toliko dugo i šta ga je izazivalo, privlačilo da svakog dana mogućeg nastavka putem "velike seobe 21. veka", odluči da to odloži za sutradan, i tako cele godine? Ovo pitanje je bilo među prvim koje su mu uputili negde na severnim obroncima Alpa, po dolasku na finalno odredište, 1. januara 2016. godine. Ima jedna zemlja na Balkanu, između Makedonije i Mađarske, u čijim blagodetima i lepotama zamalo da se udomim, štaviše, za to sam dobio i zvaničnu dobrodošlicu, "požalio" se Sirijac jednom nemačkom sunarodniku.
Već prvih dana boravka u "neočekivano-obećanoj" zemlji, došao mu je, u pratnji raznih glavešina, u posetu jedan čovek u odelu, naočit, visok, naoružan strpljenjem koje se projektovalo dugim dramskim pauzama oko kojih su se čule nedvosmislene reči dobrodošlice – njemu. Sirijcu i njegovim sapatnicima.
To, tokom celog svog putešestvija do tada, pa ni od tada, neće više niko i nigde čuti. A da je reč o nemalom čoveku, moglo se videti i po sporednim (okolnim) indikatorima: brdo saradnika, čuvara, medija… Sve u svemu, jedan čovek koji je rekao ono što je mislio, a što su mislili i svi oni njegovi Dijadosi, samo što nije bilo potrebe da i oni to izgovore: "Vi ste ovde dobrodošli!"
Međutim, dobrodošlica nije dovoljna da bi neko tu pustio korenje, ali je bila svakako foršpan za najveću dvoumicu koja je ikada snašla ovog Sirijca. "Should He Stay Or Should He Go?", obuzelo ga je nedugo potom, kada je tog istog velikana i njegove velikodostojnike video na televiziji i u slobodnom prevodu shvatio koja i kakva zemlja njemu, zapravo, želi i pruža ruku dobrodošlice.
U slobodnom prevodu domaćinski nastrojenih meštana-prolaznika, kakve nije sreo ni na jednoj stajanci, ovaj "silom bekpeker" je shvatio da se radi o zemlji u kojoj samo što nije postalo bolje, naspram malo boljeg koje već jeste, sa zaposlenošću koja je u usponu, rekordnom, ali ni to im nije dobro, jer hoće, žele i mogu još bolje…
Grade, kažu, a i počeli su, nekakve silne kule na vodi, sve sami luksuz, stančine, lokalčine, kupčine, investicijski bum u najavi, svi ih zovu, sve im nude, a oni samo što nisu. Možda bi i došli u kolonama poput ove naše, nego dižu neke ograde na granici i to ne ova zemlja, ona ni metar. Samo ove okolne… Čak i nas zovu, nude da ostanemo. Istina, ne tu, jer za nas ima mesta, shvatio je, u zapuštenim, ali prelepim, prirodno netaknutim predelima, odakle je živalj otišao. Gde, to još nije razbrao.
I video je, shvatio je, da to što je slušao i što mu je prevođeno, nosi svoju posebnu težinu, jer, zaboga, nije badava što pred oratorima i novinari kleče, a u narodu je dovoljno smeha i razonode, da im satirične emisije praktično nisu ni potrebne, te neretko zapadnu u hibernaciju.
Ipak, posle salve unutrašnjih lomova, nastavio je i stigao tamo gde je naumio, danas prvog dana nove godine, kada je sve preneo svom novom nemačkom, nada se, budućem sugrađaninu. A da objasni zašto nije ostao, trebalo mu je mnogo kraće vreme nego da nahvali zemlju u kojoj je ostao, al` zamalo.
Ono malo što je pretegnulo tas pun one posebne težine, završio je sa nekakvim povećanjem penzija kojima su se velikan i Dijadosi mesecima hvalili na sva zvona, a koje je, zapravo, kada je sabrao, iznosilo mesečno manje od nekoliko poruka koje je dnevno razmenjivao preko svog androida.
Istina, razumeo je on, da će tek polovinom sledeće, a sada već ove godine, u ovoj zemlji, prema obećanjima, ali i predskazanjima, biti onaj pravi osetan boljitak. Ali, da rizikuje i da čeka da li će ono "što pišu i pričaju mediji ili proroci" ostvariti, to jednostavno više nije želeo. Jedino što ovaj izmišljeni, ali realno moguć lik, sada više nije siguran da li je on nativni Sirijac ili Srbijanac… A to više nije ni važno.
Foto: Beta/AP
