Prateći svoj san od Milana stigla do ŠUND-a
Jovana Bobić je mlada Beograđanka koja je odustala od luksuznog života u Milanu kako bi se, prateći svoj san, vratila u našu prestonicu. Sama je idejni tvorac galerije u centru i dobitnik Nagrade grada Beograda.
Kako je započela Š.U.N.D. priča i koliko je vremena trebalo da otvorite svoju galeriju?
Na drugoj godini Akademije lepih umetnosti sam sa kolegama pokrenula festival umetnosti za studente Š.U.N.D. (Šta Umetnost Nudi Društvu). Festival je brzo prerastao u međunarodni i nastavio da se razvija. Ipak, osećala sam da to nije dovoljno i želela sam da imam sopstveni prostor odakle bih mogla da radim sve ono što me interesuje. Naravno, ništa ne može preko noći pa je trebalo šest godina do prvog studija. Za to vreme sam završila master u Milanu, na fakultetu Politecnico di Milano, smer za dizajn izložbi i radila u dizajn studiju AAAHHHAAA, a potom i u privatnoj galeriji Studio d’arte Cannaviello. Mislim da mi je to iskustvo izuzetno pomoglo da jasnije definišem šta je to čime ja želim da se bavim i na koji način.
Kada ste shvatili da je ŠUND ono što želite da radite? S obzirom na to da ste se vratili iz jedne od najprestižnijih galerija u Milanu da biste pratili svoj san u Srbiji, šta je to što je prevagnulo da donesete takvu odluku?
Mislim da sam od prvog trenutka, nastanka ideje za festival Š.U.N.D. poželela da se bavim time. Da omogućim mladim ljudima, i sebi, da izraze svoje ideje i kreativnost, da stvorim prostor u kojem bismo mogli svi da sarađujemo. Prvih nekoliko godina nije delovalo da Š.U.N.D. ikada može biti više od hobija. Garancije ne postoje u životu ni za šta, a želja za slobodom i kreativnim radom nije mogla nikako biti potisnuta pa sam shvatila da je najbolji način da kreiram takav život da od hobija probam da napravim posao. Jednostavno nisam osećala da mogu drugačije.
Kakva je bila reakcija okruženja na taj potez?
Bilo je teško objašnjavati svima zašto sam to uradila i zašto sam napustila dobar posao zarad rizičnog poduhvata, ali glavno je da sam ja ubeđena da je ovo što radim najbolje za mene. A to je najlepši osećaj na svetu.
Šta je bila najveća prepreka do sada i kako ste se izborili sa njom?
Veliki problem kod nas je nedostatak sistemske podrške umetnika i umetnosti. Međutim to ne treba da postane izgovor. Ne treba se od starta oslanjati na pomoć institucija. Ako je bude, to je sjajno, ali osnovno je kreirati svoju mrežu saradnika i tako ići ka ostvarenju plana. Svakodnevno nailazim na prepreke i mislim da je najbitnije imati jasan cilj, ne odustati od njega. Mnogo je ljudi sa odličnim idejama koje se nikada ne ostvare jer se ljudi lako obeshrabre. Verujem da se pozitivna energija, rad i trud akumiliraju vremenom i zajedno rezultiraju napretkom.
Šta biste preporucili mladima koji su na početku praćenja svog sna i koji treba da naprave prvi korak ka tome?
Ja nisam sklona da savetujem ljudima da urade ovo što sam ja uradila. Ako je njihova želja zaista toliko jaka i nije moguće potisnuti je onda im saveti nisu potrebni. Učiniće taj korak bez obzira na sve. Rekla bih da je bitno ne dopustiti strahu da prevlada. Strah je uvek tu i sa njim se živi i radi, to je normalna pojava.
Koji su tvoji planovi za buducnost?
Želela bih da se studio Š.U.N.D . učvrsti u svesti ljudi kao mesto na kom mogu da vide nove stvari, uz koji mogu da dožive uzbudljiva iskustva. Potrebno je vreme i kontinuitet. Verujem da su ljudi osnova uspeha i zato je Š.U.N.D. uvek otvoren za nove saradnike i njihove ideje. Učimo i napredujemo zajedno.
Foto: Dunja Dopsaj
