Dr Goran Milašinović: Pisanje je nemi razgovor
Doktor Goran Milašinović je jedan od najcenjenijih kardiologa u Srbiji, a ujedno je i pisac čija su se dela nalazila u užem izboru za NIN-ovu nagradu. Dva velika posla radiće dokle god bude imao snage. Svestan da to kod nekoga izaziva sumnju, pa čak i prezir, tvrdi da ne može da se menja.
Medicina je jedna od najtežih profesija i zahteva dosta energije i vremena, sa druge strane objavili ste već sedam neverovatnih knjiga. Kako postižete sve?
Nemam utisak da postižem sve, a ni te dve, jedine stvari kojima posvećujem sve svoje vreme već trideset godina. Život lekara jeste naporan, to je već kliše. Koja karijera nije? Čovek savremenog doba živi pritisnut raznim imperativima – od slave i moći, do materijalnog bogaćenja – a kada oduzme od 24 sata vreme za posao, san i fiziologiju, ne ostaje mu više od četiri, pet sati za sebe. Stvar je kako to vreme pretvoriti u srećne trenutke. Nužna je redukcija. Glavni probem današnjeg čoveka su preveliki izazovi. Onaj ko ne može da odoli nijednoj strasti koja mu je omogućena, na kraju dana suočava se sa praznoćom i nezadovoljstvom. Trošenje strasti ne ispunjava, nego prazni. A kada je reč o piscu, to je lako – on ima samo jednu strast. Literatura i pisanje su kao sila gravitacije: kad god se oslobode prostor i vreme, pisac će da završi na istom mestu, uz knjigu. U vezi sa medicinom, glavni napor za lekara je savest. Psihološki odnos sa pacijentom je ono što najviše troši, što je najzahtevnije. Na tom planu se pojavljuje problem kada je reč o bavljenju još nekom profesijom pored medicine.
Zašto pisanje knjiga?
O tome zbog čega pisci pišu napisane su stotine knjiga, pre i posle one Rilkeove: ’Pisma mladom pesniku’. Inicijalna kapisla je čitanje i pomisao da bi i ti mogao tako isto. Verovatno, isto pomisli i pilot ’formule jedan’ kad prvi put sedne u auto. Pisanje je manje, više panična potraga za komunikacijom sa drugim ljudskim bićem. Ali ne sa svim ljudima, nego samo sa jednim, svojim čitaocem. Tu se razvija jedan afektivan odnos, sličan prijateljstvu ili ljubavi. Ne kažemo uzalud – volim tog i tog pisca. To je razlog zbog kojeg svako želi da upozna pisca čije mu se pisanje dopada.
U kakvoj atmosferi stvarate dela? Kakav ambijent napravite sebi?
Ambijent je nevažan, važna je samo osama. Nema tu nikakvog mita: svako ljudsko biće ima potrebu da se osami, razmišlja i ćuti sam sa sobom. Pisanje je nemi razgovor. Neka vrsta dramske, dijaloške kontemplacije. Miodrag Bulatović je govorio da ima u glavi nekog malog čoveka koji mu stalno govori šta da napiše. U mom slučaju, kada je reč o osami, imao sam do sada srećne i povoljne okolnosti, od porodičnih, do ostalih. Naravno, žrtvovao sam neke prijatne sfere života, poput druženja sa prijateljima, turizma, kafane, televizije. Mnogi to ne razumeju, neki i osuđuju. Ali ta je odluka za mene bila veoma laka.
Da li književnost i medicina imaju nešto zajedničko?
Po mom mišljenju, nemaju. To su dva lica Janusa. Jedan iz slavne četvorke američkih pesnika dekonstrukcije prošlog veka, William Carlos Williams, koji je bio lekar, napisao je knjigu o lekaru koji želi da postane pisac. Ali nije u njoj otišao dalje od Rilkea. Inače, postoji mit da je za bavljenje medicinom neophodan talenat, da su lekari ’izabrani’ ljudi, isto kao pisci ili drugi umetnici. U stvari, reč je više o očekivanjima zajednice nego o stvarnom mišljenju, jer su zdravlje i život ultimativni ciljevi svakog čoveka. Stvarne vrednosti lekara nalaze se u njegovoj dubokoj racionalnosti, dakle, u posvećenosti poslu i temeljitosti, a sa druge strane, i u sposobnosti i želji za empatijiom, psihološkom interakcijom sa obolelim čovekom. Dobar lekar je samo onaj ko je i dobar čovek. Umetnik ne mora nužno da bude dobar čovek, on ne funkcioniše na tom, racionalnom planu. Cervantesu su odsekli ruku zbog korupcije dok je radio kao carinik; ’Don Kihota’ je napisao samo sa jednom, i to u zatvoru. Volter je bio lihvar, zelenaš. A to što su brojni lekari bili i pisci, ne bi trebalo vezivati za medicinu.
Imate veoma težak posao i nosite veliku odgovornost, a svakodnevno se susrećete sa velikim stresom. Koliko pisanjem uspevate da izbacite to iz sebe i da pročistite misli?
Glavni osećaj koji imam kada legnem u krevet nakon pisanja je zadovoljstvo. Osećam se ispunjenim. U san tonem sa rečenicama u glavi koje kolaju kao snoviđenje. Razvio sam prema tome apstinencijalni sindrom: noć bez prethodnog čitanja ili pisanja proizvodi mi napetost i nervozu. Tog dana kao da nisam živeo. Po tome zaključujem da nije reč o izbacivanju nečega iz sebe niti o pročišćavanju, nego o punjenju. Ne piše se, a tako i ne čita se da bi nam život bio lakši, nego suprotno, gušći i koncentrisaniji. Kroz prazan prostor život prolazi prebrzo i bez osećaja da živimo. Ko čita, dakle, živi sporije. A ko živi sporo, živi dugo.
Da li ste radili na veštini pisanja ili ste odlučili da jednostavno stavite na papir ono što osećate?
Pisanje je za mene profesionalni izazov. Trudim se da pišem što bolje umem i u zanatskom smislu. Pokušao sam da nadoknadim manjak formalnog obrazovanja iz književnosti čitanjem klasika, ali i mnogo toga iz teorije i istorije književnosti i stilistike. Međutim, preterana pažnja na stil ume da pokvari čistu misao. Srećna okolnost za pisca je što napreduje u veštini posle svake nove knjige. Nakon dve, tri napisane, već počne da se oseća kao u sigurnom čamcu na mirnom moru. Bez opuštanja nema ni jednostavnosti, a do nje ’treba narasti’, što bi rekao Gogolj. Jer najbrži put do duše čitaoca je put jednostavnosti. Ali presudno je da pisac nađe ono svoje more, da se izoluje i mirno posveti svom pisanju.
Od čega žive pisci
Svaki pisac mora da radi nešto od čega će da živi, od pisanja to nikada nije bilo moguće. Čehov je morao da radi kao lekar opšte prakse, i to naporno, dok nije postao slavan pisac i obogatio se. Posle toga, odmah je odustao od medicine. Pisci na zapadu oduvek su imali neki drugi posao od koga su živeli. Na istoku je bilo drukčije: u komunizmu i socijalizmu pisci su bili ’očevi nacije’. Imali su brojne društvene privilegije i živeli na račun države. To je ostavilo dubok trag sve do danas: i sada mnogi u nas misle da kad si pisac, ne treba da radiš ništa drugo. Za njih, kad pisac radi još nešto, nije ozbiljan pisac. Ali i to se polako menja.
Uspeh se ne prašta
Bez želje da se upoređujem sa našim slavnim pesnikom, o Njegošu su posle smrti jedni tvrdili da se zbog pisanja malo bavio državnim i crkvenim poslovima, a drugi da zbog državnih poslova nije mogao da se nikada do kraja posveti literaturi. Na tu senku mora da računa svako ko radi dva posla.
