Šta je Srbima potrebno za sreću?

Nedavno smo pisali o rezultatima jednog istraživanja koje je pokazalo da je Srbija četvrta najnesrećnija zemlja. O sreći, novcu, kritičkom mišljenju i izbeglicama za BIZLife govori Vladimir Mentus mladi sociolog Instituta društvenih nauka. On savetuje kako da budemo srećniji.

Srbija je prema najnovijim rezultatima istraživanja koje već deset godina sprovodi agencija Galup proglašena za četvrtu najnesrećniju državu sveta. Šta je prema vašem mišljenju presudno uticalo na takav rezultat?

Pre svega, takvo tumačenje rezultata ovog istraživanja nije validno. Ono što se merilo nije samoprocena ispitanika o osećanju sreće već samoprocena doživljavanja pozitivnih afekata tokom prethodnog dana, što nikako nije isto. Drugo, oko jedne četvrtine svih zemalja, od kojih mnoge veoma siromašne, uopšte nije bilo uključeno u istraživanje, što bi zasigurno proizvelo bitno drugačiju sliku. Najzad, može se postaviti pitanje kvaliteta podataka jer se čini da mogu upućivati na neobične zaključke, na primer da je neuporedivo bolje roditi se u Maliju (gde je veorvatnoća preko 10% da nećete preživeti ni prvu godinu života) nego, recimo, u Japanu. Istraživanja koja se bave opštim osećajem sreće, i koja se služe drugačijom metodologijom, međutim, takođe ne rangiraju Srbiju na zavidnim nivoma. Razlozi za to se, naravno, pre svega se mogu tražiti u nezadovoljstvu materijalnom situacijom ovdašnjeg stanovništva. Konkretnije, skoro svaka treća osoba u Srbiji svoje materijalno stanje ocenjuje jedinicom, i isto toliko dvojkom, na skali od 1 do 5.

 U kojoj meri novac utiče na čoveka, a u kojoj meri to čine neke druge stvari i koje?

Novac i materijalne stvari generalno, često jesu bitni za čovekovu sreću, ali samo do izvesne granice. Iznad nivoa potrebnog da bi se zadovoljile biološke potrebe, novac postaje sve slabija determinanta nečije sreće. Na primer, 70-ih godina prošlog veka oko čak dve petine najbogatijih stanovnika SAD se osećalo manje srećnim nego što je to bio prosek u SAD. Tu je bitno istaći da su za naš osećaj sreće od ključnog značaja nivoi aspiracija. Ovi su u pozitivnoj korelaciji sa bogatstvom, što delom može predstavljati objašnjenje pomenutih rezultata. Još jedan bitan faktor je poređenje sa drugima oko nas – ako sam bogat, a drugi oko mene još bogatiji – ja se neću osećati srećnim. Na primer, u društvima pretežno individualističkog tipa, kada pitate ljude da li bi pre odabrali situaciju u kojoj bi oni zarađivali 50.000 dinara dok drugi zarađuju 25.000 ili 100.000 dok drugi zarađuju 250.000, oni pre biraju prvu mogućnost.

Za sreću su od ključnog značaja fizičko i mentalno zdravlje, kao i zadovoljstvo našim društvenim odnosima  – unutarporodičnim, partnerskim, prijateljskim i tako dalje. U onoj meri u kojoj novac omogućava sve on može biti bitan za našu sreću, međutim, to je nešto što varira od pojedinca do pojedinca. Konačno,  našu sreću određuje i, može se čak reći i presudno, nešto na šta teško možemo da utičemo, a to su naše crte ličnosti.

Ono što nas najviše demotiviše kao naciju je kolektivni gubitak nade. Možemo li i na koji način povratiti nadu u bolje sutra?

Ni sa ovim se ne bih složio sa obzirom na to da, prema podacima kojima ja raspolažem, preko polovine našeg stanovništva uopšte ne gubi nadu u bolje sutra. Konkretno, oni misle, ja bih rekao potpuno neopravdano, da će se životni standard u narednih godinu dana ili pobošljati ili ostati na sadašnjem nivou. Ovo ne čudi kada imamo u vidu da su populacije siromašnijih zemalja obično optimističnije nego populacije bogatijih. Sa druge strane, tek nešto manje od trećine ovdašnjeg stanovništva je u pomenutom pogledu pesimistično. Ovakva slika je, čini mi se, pre svega rezultat nedovoljne informisanosti. Ljudi, nažalost, vrlo često nemaju mogućnosti niti volje da se informišu o činjenicama na pravi način i da kritički pristupaju onome što im se plasira.

Da li uopšte pojedinac može da utiče da se stanje popravi. Koja je to kritična masa koja može da započne promenu?

Kao što sam već pomenuo, nimalo nisam optimističan kada je u pitanju dolazak boljih vremena u Srbiji. Kritična masa o kojoj govorite sve više splašnjava, a i da nije tako, smatram da ovde ni ne može doći do sistemskih promenasve dok to nije u interesu spoljašnjim ekonomskim i političkim činiocima. Prosto, na stanje u zemlji kao što je naša, globalni centri moći imaju toliko jak uticaj da suštinski stvari vrlo teško mogu da se promene dok to ovima ne odgovara. To niti je nešto novo, niti je slučaj samo kod nas.

Kako na nas utiču slike izbeglica koje gledamo svakodnevno?

Tu krizu svako od nas različito doživljava. Najveći broj ljudi je ne doživljava nikako jer nisu lično pogođeni istom. Zatim, osećanja prema izbeglicama mogu varirati iz jednog ekstrema u koji spadaju mržnja, prezir ili strah, a u drugi sažaljenje i simpatija. Opet, ni po ovome nismo specifični, a naša predstava o situaciji, naravno, prvenstveno zavisi od načina na koji nam se to servira putem medija. U svakom slučaju, u čitavoj ovoj stvari prstom treba uperiti pre svega ka politici SAD i činiocima koji nju kroje, a ne ka samim izbeglicama.

Kako da budemo srećniji?

Univerzalni recept za sreću, naravno, ne postoji. Mada, postoje mnogi pokušaji, prvenstveno psihologa, da odrede faktore koji nas mogu učiniti srećnijim, a ti nalazi se mogu primeniti na tip društva kakvo je i naše. Kao što je već pomenuto,za osećaj sreće najbitniji su zdravstveno stanje, i to mentalno pre nego fizičko, kao izadovoljstvo porodičnim životom i odnosima sa bliskim ljudima uopšte – prvenstveno to su stvari koje treba negovati. Tu su i zadovoljstvo u finansijskom smislu i posao – bilo u smislu posedovanja posla, bilo u smislu zadovoljstva istim. Najzad, na naš nivo sreće utiče i generalni osećaj poverenja u druge pripadnike zajednice, kao i aktovi solidarnosti.