Nedostaju investicije malih firmi

„S obzirom na geografsku distancu i relativno slabu istorijsku povezanost, ekonomski odnosi Srbije i Japana svakako ne mogu da se okarakterišu kao loši. Ipak, postoje vrlo jasni kapaciteti za produbljivanje ovih odnosa, kako u smislu izvoza-uvoza, tako i u smislu investicija“, kaže za BIZLife Ksenija Smović, istraživač u Centru evropskih politika.

„U 2013. godini robna razmena Srbije i Japana je iznosila oko 130 miliona dolara, a u 2014. je ona još manja, oko 96 miliona dolara, što svakako nije zavidan nivo razmene, pogotovo ako se iste cifre uporede sa robnom razmenom sa našim najvećim trgovinskim partnerima. Što se investicija tiče, u Srbiji su već dugi niz godina prisutne velike kompanije kao što su Japan Tabacco i Panasonic, čije investicije zaista imaju veliku težinu, ali koje opet jasno objašnjavaju da je Srbija prepoznatljiva za investicije pretežno velikim internacionalnim kompanijama, koje slične investicije imaju i u mnogim drugim državama i koje, takođe, mogu lakše da odu u slučaju da procene da im se uslovi za poslovanje ovde ne poboljšavaju. Manjkaju ulaganja i nešto manjih japanskih kompanija, ali mislim da će posredovanje novoosnovanog Japanskog poslovnog kluba (JPK), kao i već prilično aktivne Japanske ambasade u Beogradu, znatno doprineti poboljšanju u budućnosti“, ocena je sagovornika BIZLife.

U kojim oblastima smatrate da može da dođe do unapređenja ekonomske saradnje dve države?

Pre svega, smatram da Srbija treba da posveti više pažnje izučavanju japanskog tržišta i potražnje. Treba da aktivira znatno bolje strukture ’komercijalne diplomatije’, gde ekonomsko odeljenje naše ambasade u Japanu treba da dobije podršku za izučavanje japanskog tržišta, kao i za bolje povezivanje naših proizvođača sa potencijalnim uvoznicima i distributerima u Japanu.
Kada je u pitanju razmena robe, Srbija je u deficitu, s obzirom da je izvoz naše robe znatno manji od količine koju uvozimo iz Japana. Takođe, već je jasno po strukturi izvoza da japansko tržište pre svega traži naše poljoprivredne i prehrambene proizvode. Po podacima za prošlu godinu, ovi proizvodi imali su najveći udeo u izvozu, oko 53 odsto. Među njima, malina se probila na prvo mesto, sa oko 16 odsto. Ovi podaci pokazuju da je japansko tržište zainteresovano pre svega za kvalitetne prehrambene proizvode, sa dobrim organoleptičkim karakteristikama, kao i one koji mogu dobro da se plasiraju kao nešto ’ekskluzivnije’.

Ekonomska saradnja se, takođe, može poboljšati i kroz podsticanje ulaganja japanskih firmi u Srbiju, kao i kroz transfer znanja, pre svega u oblasti tehnologija za unapređenje industrijske proizvodnje, zaštite životne sredine i drugo.

Da li japanski investitori prepoznaju Srbiju kao perspektivno tržište?

Mislim da Srbiju nismo dovoljno približili potencijalnim japanskim ulagačima. Kao što sam navela, velike multinacionalne kompanije nemaju problem sa prepoznavanjem Srbije kao destinacije za ulaganja i jasno vide tu svoj interes, ali ceo segment manjih japanskih firmi verujem da ni ne zna koje su mogućnosti za njihova ulaganja u našoj zemlji. Takođe, mislim da će proces reformi u Srbiji pod pritiskom pregovora sa EU doprineti boljem uređenju tržišta, pre svega u smislu obezbeđivanja lojalnije konkurencije, što je do sada sigurno zaustavljalo mnoge investicije.

Japanske kompanije, generalno okarakterisane jasnom poslovnom etikom, žele sigurnije investiciono okruženje za svoja ulaganja i jasnije predviđanje profita. Kako Srbija bude brže i bolje napredovala u reformama za unapređivanje slobodnog pristupa tržištu i u daljoj pravnoj harmonizaciji sa EU, tako će biti sve privlačnija za investicije. Za kraj, nije loše napomenuti da će, upravo u procesu pravne harmonizacije i približavanja EU, Srbija pri pristupanju Uniji morati i da prihvati njene bilateralne trgovinske sporazume, među kojima će tada verovatno biti i sporazum sa Japanom, za koji su pregovori između EU i Japana započeti u aprilu 2013. godine, te ne bi bilo loše da i Srbija malo aktivnije prati te pregovore, jer će vrlo verovatno jednog dana biti deo njih.

Da li bi srpski proizvodi mogli da se nađu na tržištu Japana i u kojoj meri?

Srpski proizvodi koji se već sada nalaze na japanskom tržištu su pre svega poljoprivredni i prehrambeni proizvodi. Verujem da bi ovaj izvoz mogao dodatno da se poboljša, ali bojim se da Srbija u segmentu ovih, ali i drugih proizvoda, u ovom trenutku za to nema dovoljno kapaciteta. Japansko tržište, kao i tržište SAD, želi siguran uvoz sa stabilnim kvotama proizvoda sa sertifikatima, koji poštuju odredbe sigurnosti i garantuju konstantan nivo kvaliteta. Naime, kao što sam prethodno napomenula, treba pre svega dobro proučiti japansko tržište, potrebe japanskih potrošača i privrede, kako bi se što bolje identifikovale kategorije proizvoda koje su pogodne za izvoz. Znam na primer da je ’Bakina tajna’ imala sasvim solidan plasman na japanskom tržištu, te mi se čini da njihovo tržište traži inovativan, kvalitetan i pomalo ekskluzivan, estetski privlačan gotov proizvod. S druge strane, mislim da, kada su u pitanju naši potencijali za izvoz, treba da razmišljamo malo više ’izvan kutije’. Na primer, u našoj industriji za preradu voća ima dosta otpadaka koštica i semenki od voća koje bi, ako bi se preradile ili samlele u prah, s obzirom da su pune antioksidanasa, mogle da se plasiraju za upotrebu u farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji, koje su izuzetno dobro razvijene u Japanu.

Da li bi Srbija možda mogla nešto da preuzme od načina obrazovanja Japanaca?

Japanski obrazovni sistem je veoma specifičan. Kultura školovanja ili obrazovanja u Japanu razlikuje se u odnosu na onu u zapadnoj Evropi ili kod nas. Tamo se gaji jedan pretežno holistički pristup razvoju deteta i profesori imaju važnu ulogu: smatra se da je njihov zadatak da se brinu i o pitanjima poput lične higijene, ishrane, spavanja i drugo, dakle, pitanjima koja nisu obično deo dužnosti nastavnika na zapadu. Učenici se od najranijih dana uče manirima, kako da se izražavaju i prevazilaze probleme na odgovarajući način. Oni, takođe, uče razne veštine, od sportskih, umetničkih, do veština javnog nastupa. Dakle, u Japanu se obrazovanju pridaje jedan veoma velik značaj i ono igra važnu ulogu u formiranju dece i kasnije odraslih, što se oslikava i u statistici, gde se jasno vidi da je stopa pohađanja obaveznog devetogodišnjeg obrazovanja 99,8 odsto. Takođe, Japan ima i preko 700 univerziteta, što jasno pokazuje da je tamo broj visko obrazovanih ljudi izuzetno visok, što se u njihovom društvu izuzetno ceni.

Da li posedujete informacije kako se menadžeri iz Srbije snalaze u Japanu i kako Japanci funkcionišu u Srbiji?

Iskreno govoreći, ne posedujem baš dovoljno informacija o tome kako naši menadžeri posluju tamo i obrnuto, pa ne bih mogla mnogo to da komentarišem. Ono što sigurno mogu da kažem jeste da Japan ima vrlo razvijen ’poslovni bonton’. Naime, zanimljiva informacija na koju sam naišla jeste da je jedan od najviše traženih pojmova na Google vezanih za Japan upravo ’Japanese business etiquette’ ili ’japankski poslovni bonton’, što znači da mnogi gostujući biznismeni iz drugih ’kultura’ jesu svesni da postoji razlika u poslovnoj kulturi kad je Japan u pitanju.

Što se tiče menadžerskih pozicija u međunarodnim kompanijama, smatram da naši menadžeri nemaju previše problema u Japanu, kao što mislim da ni japanski menadžeri nemaju previše problema ovde, jer su u okviru takvih kompanija strukture i metodi poslovanja uvek prilično dobro postavljeni i ne razlikuju se toliko po zemljama. Rekla bih da je možda jedini problem u navikavanju na poslovnu etiku i na međuljudske odnose u poslovnom ambijentu, gde imam osećaj da je u Srbiji sve mnogo opuštenije i individualnije.

OBRAZOVNI SISTEM JAPANA

Posle II svetskog rata, Japan je u više navrata reformisao svoj obrazovni sistem, pre svega kako bi isti pratio ekonomski oporavak i napredak zemlje. Danas ulažu veliki napor u približavanje obrazovnog sistema potrebama privrede i održavanju balansa između očuvanja svoje kulture i istorije s jedne strane i prilagođavanja novim uslovima globalizacije, s druge. Mislim, dakle, da bi Srbija mogla veoma mnogo da nauči od japanskog obrazovnog sistema i uopšte njihovog pristupa obrazovanju, počevši od toga da isti treba da bude jedan od najvažnijih instrumenata kako za ekonomski, tako i socijalni napredak našeg društva.