Veliki Srbin – Švajcarac Archibald Rudolph Reiss
„Bio sam s vama kad ste bili u nevolji. Delio sam s vama te patnje i, da bih to mogao, žrtvovao sam sjajan život i veoma lepu karijeru, koja je mnogo obećavala. Zavoleo sam vas, jer sam na delu video ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenutcima, kad se prepoznaje istinski karakter neke nacije. Zavoleo sam vas i zbog žrtava koje sam radi vas podneo, jer za ljude i stvari se utoliko jače vezujemo ukoliko nas to vezivanje više košta žrtvovanja“, reči su kojima dr Archibald Rudolph Reiss počinje svoj politički testament „Čujte, Srbi“.
Sto godina od početka Velikog rata ponovo smo se setili velikog Archibalda Reissa, švajcarskog dobrovoljca Srpske vojske, druga veličanstvenih ratnika Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara, kako je sam o sebi govorio.
Rođen je 1875. godine, kraj Hauzaha. Studirao je hemiju u Lozani gde najpre stiče doktorat prirodnih nauka, a 1902. i švajcarsko državljanstvo. Kao vanredni profesor kriminalistike sopstvenim sredstvima osniva univerzitetski institut za kriminalistiku i ubrzo stiče svetsku reputaciju. Početkom Prvog svetskog rata, na poziv srpske vlade, kao neutralni islednik, utvrđuje nedela pripadnika austrougarskih i bugarskih trupa nad vojnicima i civilnim stanovništvom Srbije.
Izveštavao je i kvario propagandnu sliku Nemaca i Austrougara o Srbima, kao divljačkom narodu. Najviše zahvaljujući njegovim tekstovima, evropska i svetska javnost, bila je tačno i blagovremeno upoznata sa istinom o Srbiji. Prisećajući se rata, zapisao je: „Vaš narod zna za samilost i ponekad je takav u trenutcima kad se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu ljudsku osobinu. Koliko sam, tako, puta u toku rata gledao kako dovode zarobljene neprijateljske vojnike iznurene od gladi i, umesto da te ljude, koji su im spalili kuću i masakrirali žene i decu, zlostavljaju, vaši vojnici bi se smilovali nad njihovom sudbinom i davali im poslednje parče hleba iz džepa.“
Od 1914. do 1918. je na frontu sa srpskom vojskom. Učestvuje i u odstupanju preko Albanije. Za svoje zasluge tokom Prvog svetskog rata dobio je Medalju za hrabrost na Solunskom frontu, nosilac je Albanske spomenice, od Udruženja oficira i ratnika dobio je oficirsku sablju, proglašen je kapetanom prve klase Vojske Srbije. Krajem rata, 1918. daje ostavku na profesorki položaj i nastanjuje se u Beogradu. Po završetku rata radio je na modernizaciji tehničke policije pri Ministarstvu unutrašnjih poslova.
Koliko je voleo i cenio srpskog vojnika-seljaka i ceo srpski narod pokazuje i činjenica da je 300 srpske ratne siročadi školovao u Lozani. Govorio je veoma pohvalno o Srbima, isticao je da je narod gostoljubiv i demokratičan, da se među narodom čovek ceni onoliko koliko je čovek, a ne po tome šta su od njega napravili odelo i titule. Smatrao je da srpski narod ima moralna svojstva koja nadmašuju moralna svojstva drugih naroda. Kao pravi prijatelj govorio je i o manama naroda, koga je toliko cenio. Pisao je da Srbi nisu veliki radnici i da je to posledica vekovnog turskog ropstva. Govorio je da narod, koji pred bogatim i moćnim porobljivačem nije gubio ponos, da u vremenu mira taj ponos gubi pred bogastvom, pred novcem. Smatrao je da je narod postao strašno nezahvalan i o tome je napisao sledeće: „Tako vaš glavni grad, Beograd, nekada grad-mučenik, danas, deset godina posle oslobodilačkog rata, nema ni najmanji krst, ni najmanji kamen kako bi sačuvao sećanje na žrtvu onih koji su vas oslobodili.“
Kada je govorio o prilikama u tadašnjoj Srbiji kao da je vreme stalo, kao da se za gotovo 90 godina, od pisanja njegovog zaveštanja, ništa nije promenilo. Svaka njegova rečenica kao da je pisana juče.
Kad je opisivao srpske političare rekao je: „Sada imate profesionalne političare koji na tome zarađuju za život. Ma šta govorim, oni zgrću bogatstvo. Najbolji način da brzo postaneš bogat je da postaneš ministar.“
Tadašnje prilike objašnjavao je i ovako: „Kad se neki kandidat prijavi na konkurs za određeno radno mesto u ministarstvu ne pitaju ga: Šta znas da radiš? Šta si radio do sad? Nego ga pitaju: U kojoj si stranci?“
Na temu lažnih diploma je rekao: „Vaša diploma postaje samo parče papira koja omogućava njenom vlasniku da postane loš činovnik. Često sam bivao zapanjen neznanjem ’profesora’, koji su izašli sa vašeg univerziteta.“
Pred kraj života planirao je da napusti Srbiju. Bio je razočaran korupcijom koja je vladala u tadašnjoj Kraljevini SHS. Iz tog vremena, 1928, potiče njegov politički testament. Iznenada umire 8. avgusta 1929, prilikom svađe sa jednim bivšim ministrom, korupcionašem. U znak zahvalnosti priređena mu je veličanstvena državna sahrana. Po njegovoj poslednjoj želji, srce mu je u urni preneseno na Kajmakčalan i položeno u spomen-kapelu kraj kosturnice u kojoj se nalaze ostatci palih srpskih boraca. Nažalost, ta urna je polomljena prilikom naleta Bugara u Drugom svetskom ratu.
