Menadžer za dva sata i 6.000 dinara?
Sertifikate o stručnoj spremi, počevši od raznih zanata, do programerskih, pa i menadžerskih veština, izdaju brojne agencije i centri za obrazovanje i tako solidno zarađuju.
Gotovo sve poslove, od izlivanja noktiju, krojenja i šivenja, preko programerskih veština možete naučiti na kursu. Za sumu od nekoliko stotina evra možete postati stjuardesa, varilac, ali i knjigovođa.
Ogromna nezaposlenost zadaje glavobolju onima koji sa svojom stručnom spremom ne mogu da dobiju radno mesto, ali ostavlja i prostor onima koji pokušavaju lako da zarade nudeći ljudima lažnu nadu.
Obuke i prekvalifikacije mamac su za nezaposlene, a izvor prihoda za mentore i “profesore”. Kursevi na koje polaznici odlaze nedelju ili dve koštaju i po 400 evra, ali ima i onih “brzih”, za menadžere, koji traju dva sata i za koje treba izdvojiti 6.000 dinara, pišu Novosti.
Obuke se uglavnom organizuju za minimum pet polaznika, a neretko ih ima i više od 20, pa je jasno da mentori imaju lepu računicu da se bave ovim poslom. Pitanje je samo šta kandidati posle mogu da rade sa sertifikatom koji dobiju.
Jedan od glavnih razloga za ovakvo stanje je nepostojanje evidencije i jasnih propisa, smatra direktor Centra za obrazovanje “Đuro Salaj” i član Saveta za obrazovanje odraslih Ivan Kovačević.
Ima onih koji rade u svom stanu, kao agencije za podučavanje ili studio za obrazovanje. Oni ne plaćaju porez, ne prijavljuju radnike, a najgore je što ni sami nisu dovoljno stručni da bi druge obučavali.
Prekvalifikacija danas ima poseban značaj i važnost s obzirom na dinamičnost tržišta rada i ubrzani tehnološko-tehnički razvoj. Agencije i razni centri zato najviše nude i reklamiraju kurseve za zanimanja koja su deficitarna na tržištu rada, poput varilaca, računovođa, frizera, pekara, mesara…
Trenutno su pravila takva da ministar izdaje akreditacije za obrazovanje odraslih, ali nigde nije navedeno koji su kriterijumi da bi neko dobio dozvolu za rad, objašnjava Kovačević.
U Zakonu o obrazovanju odraslih piše da će ovim poslom moći da se bave radnički univerziteti, kulturni i obrazovni centri, obrazovni centri pri privrednim subjektima…
Nepostojanje jasnih programa za obrazovanje najbolje se vidi po oglasima, gde, na primer, kursevi za frizere mogu trajati od četiri nedelje do godinu dana.
I cene se drastično razlikuju, pa je najjeftiniji 5.000, a najskuplji 40.000 dinara. Instalateri uređaja i klima su, takođe, traženi, naročito u letnjem periodu, a za obuku je potrebno izdvojiti najmanje 15.000 dinara.
Kurs knjigovodstva, od 30 časova, u najjeftinijoj agenciji košta 18.000, ali ima i onih koji kandidate obučavaju i za više od 30.000 dinara.
Privatni sektor može da sertifikate i diplome prizna kao dokaz o znanjima i veštinama. To je slučaj najviše u oblasti IT i jezika, i na osnovu istih može nekoga da zaposle ili da im omoguće napredovanje.
U Nacionalnoj službi za zapošljavanje kažu da po uspešnom završetku programa u njihovoj organizaciji, izvođač obuke nezaposlenoj osobi izdaje sertifikat ili uverenje koje posle dostavlja svom savetniku za zapošljavanje. Podatak o stečenoj stručnoj kompetenciji se unosi u lični karton nezaposlenog.
