Vladimir Vujasinović za BIZLife: Želeo sam nešto više
Zvali ga Vladimir, Vlada, Vujas, all-around igrač, kapiten, najbolji vaterpolista sveta, deo svake idealne vaterpolo postave ili onaj koji iz igrača izvlači najbolje, ipak su Mađari najbliži opisu Vladimira Vujasinovića dodelivši mu pre 12 godina nagradu Most Valuable Player.
Vujasinović je iza sebe ostavio vredne sportske tragove koje nisu poneli samo novinska hartija i TV ekrani u udarnim terminima. Ovakve tragove ostavljaju samo ljudskost, profesionalizam, posvećenost, snaga, volja, neodustajanje, oslonci i stubovi tima, nesebičnost i sve to upakovano u nenametljivu skromnost. I da ih lupom po svetu tražite, malo ćete ih naći. To su tragovi onih ljudi, velikih sportista koje upoznate i ubrzo vam bude jasno da ste počastvovani.
Za igračku karijeru dugu 25 godina Vladimir Vujasinović je u svoju sportsku torbu spakovao i doneo kući 37 klupskih medalja i 19 sa reprezentacijom. Spakovao je i ključeve italijanskog grada Recca kao počasni gradonačelnik. Svojom je igrom iz godine u godinu radovao svoju naciju, hiljade i milione navijača , porodicu i prijatelje i statistika i brojevi su jasno govorili koje je pobednik, a ko gubitnik. Ali, Vujasninović je želeo nešto više od brojeva…
„Sport je na kraju vrlo surov. Rezultat je slika uspešnosti sportiste. Bez obzira na medalje, prva, druga, treća mesta, ja sam želeo da moj uspeh ne bude samo slika iz bazena i sa takmičenja, već da to bude mnogo šire. Težio sam ka tome da radim na dobroj atmosferi u timu, na dobrim odnosima među ljudima koji su u klubu, ne onome što ide preko samog zadatka jednog sportiste. To me je i guralo čitavu karijeru i mislim da sam baš zbog toga dugo igrao, a igrao sam do 39-te. Na kraju svačije karijere zbrajaju se rezultati, pobede i porazi, ko je šta uradio, nagrade, priznanja i nepriznanja. Ali, ono što je meni ostalo kao potvrda je zvanje počasnog gradonačelnika Recca, grada u kojem sam igrao sedam godina. To mi je najvrednije priznanje za ono nešto ljudsko ka čemu težim. Ili, pred odlazak iz Pro Recca doživeo sam da trojica mojih siugrača, Mađara, vrhunskih vaterpolista koji su tri puta osvajali Olimpijadu kažu da im je bilo veliko zadovoljstvo da igraju sa mnom. To je uspeh! Sve ostalo prolazi…“, zadovoljan, smiren i samouveren o svom uspehu priča Vujasinović, jedan od najvećih vaterpolista sveta.
Nema stajanja!
Sa 14 godina Vujsinović je zaigrao za prvi tim u Rijeci. Išao je u osnovnu školu i trenirao dva puta dnevno. I već tada se šuškalo da će, kad dođe vreme za OI u Barseloni, i on biti u timu kao devetnaestogodišnjak. Ali, došla je i ta 1992., olimpijska godina, Vladimir puni 19, u timu je, ali stižu i sankcije.
„OI su bile moj cilj. Želeo sam na OI, mnogo sam na tome radio, ali nisam otišao. Zbog sankcija. A, otišao bih. Bio sam u timu. Niko se ne probija ako ne da svojih 100 posto. Sport je specifičan u odnosu na druge profesije. Prolazi se kroz ogroman fizički napor i muku, dnevno smo u bazenu šest, sedam ili osam sati i nekada je to i maltretiranje. Za takvu izdržljivost mislim da se ljudi rađaju. Mislim da se svaki sportista rodi sa predispozicijama da izdrži napore. Sada, ovde na Banjici, ima mnogo dece koja treniraju i vrlo se jasno vidi koje će dete izgurati, a koje neće i tu se retko greši. Meni je od samog početka bilo prirodno da naporno treniram. Baš kao što na treningu vidite igrača koji, kada mu je teško, stane imate i one druge kojima to nije jasno, kao meni na primer. Meni je prirodno da, kada je teško, idem dalje. Ne stajem! Ko stane, to je verovatno pokazatelj da nije odabrao pravu stvar“, iskusni vaterpolista i sada trener Vujasinović priča o upornosti i izdržljivosti koje traže i sport i život van sporta. Da li je zato nešto od života propustio?
„U sport sam ušao slučajno. Niko mi u porodici nije sportista i niko me nije gurao. Sve je nekako ’išlo’. Ne mislim da sam nešto propustio od života, jer sam vaterpolu dao svoj maksimum. Možda bi ista priča bila i da sam radio nešto drugo, ne znam. Čist sam sam pred sobom. Uvek sam davao celog sebe, bio sam posvećen, neprestano razmišljao o tome što radim. I, ako bilo ko radi bilo šta i sa zadovoljstvom ide na posao i nije mu teško da posle posla još nešto pročita, pogleda, ima potrebu za tim, onda sve to nije rad. To je jednostavno život“.
Ko je lider?
Vujasinović je rano shvatio da čovek mora potpuno da se preda timu da bi doživeo svoj vrhunac. Dugo je u karijeri nosio kapitensku traku i tako ’na papiru’ bio zvaničan lider jednog tima. Da li sebe doživljava kao lidera?
„Lider? Mislim da čovek mnogo greši ako sebe doživljava kao lidera. Lidera prepoznaju u grupi. Lider neko ne nastaje tako što sebe prozove liderom. Sada sam, kao trener, na mestu čija je suština da sve namesti da lideri u timu funkcionišu na najbolji način. Trener postavlja igru, osmišljava treninge, taktiku da se zna ko kada i šta radi, a onda dolazi momenat da igračke veličine sve to uobličuju u bazenu. Trener nema daljinski, u bitnim utakmicama trenera igrači ni ne čuju. Sada je moj posao da održavam jednu zdravu grupu, osmišljavam igru i načine da se kroz napore prolazi što lakše. U ovoj mladoj ekipi u toku je faza gde momci između sebe pronalaze oslonce, nosioce koji će se kroz koju godinu pokazati kao oni kojima ’ide lopta’“, kaže vaterpolista kojeg je ekipa vrlo rano prepoznala kao igrača kome treba ’slati loptu’.
Šta dalje?
„Ovo sada je mnogo ozbiljniji korak od dosadašnje karijere koja je bila, rekao bih, igrarija. Mislim da nisam pogrešio što sam izabrao da budem trener. Najbitnije je da me ispunjava, a ispunjava me do krajnjih granica. Ciljevi? Kao i dok sam igrao – da se dođe do reprezentacije, pa do OI. Preko leta radim i sa klincima i to me veoma ispunjava. I, realno nisam spreman za ovu drugu fazu, ali svakodnevno radim, učim kroz treninge u Partizanu, sa reprezentacijom, kod kuće uz video snimke, literaturu. A, kratkoročni cilj? Da ovu ekipu zadržim kako znam i umem, jer je retkost da se na jednom mestu okupi i sklopi toliko mladih i dobrih igrača. Kada bismo uspeli da ih zadržimo, mislim da bismo mogli da napravimo velike stvari“, sada kao trener predan svojim igračima Vujasinović ide ka novim ciljevima.
Sport je, kako Vujasinović kaže ’surov’ jer nosi i emotivni teret i traži da se i pobede i porazi ponesu i da se nastavi dalje. Kako je ove godine borbe u bazenu i van njega uspeo da se izbori sa emocijama?
„Trudim se da budem umeren u svemu. Bilo u slavlju, bilo u tugovanju. Bilo je momenata kada bih izašao iz svoje kože bez obzira da li sam ljut ili srećan. Uvek sebi kažem:“Polako. To sve može umerenije!“. Treba na sebi raditi, jer čovek se uvek prvo bavi sobom, pa ostalim oko sebe. I, trudio sam se da iza sebe ne ostavljam loše. Samo to ne radite. Mnogi ostvaruju svoje ciljeve i gaze preko drugih. To nikada nisam radio. Nikada neću preći preko drugog. Imam svoj put. Uz dobar rad sve će doći“.
Olimpijsko zlato. Fali? Ne fali?
„Da li mi fali zlato sa OI? Fali, ne fali. Dok sam igrao, čupao sam i grebao u više navrata da dođemo do zlata, ali nismo uspeli. Dali smo sve od sebe. Ne verujem da smo mogli više. Sa ove distance, kada sam završio sa ’čupanjem’, miran sam. Iskreno sam miran. Bio sam na četiri Olimpijade, sa tri sam se vratio sa medaljom. Sada ne znam da li bih bio srećniji da imam i to zlato. Mislim da ne bih. Ali, nadam se da ću kroz ovu drugu karijeru, trenersku, ostvariti taj cilj“, kaže Vujasinović koji i dalje ne odustaje od olimpijskog zlata.
Kazna, nagrada i batine
„Prošla vremena su bila takva da su igrači dobijali batine. To je nekako bilo normalno. Stamenićev šamar Šapiću ’98. su svi zamerili jer se desio pred kamerama. Bilo je slučajeva da otac kaže treneru da slobodno koristi šamarčine ako sin nije dobar. Danas je to retkost. Deca su mnogo zaštićenija, roditelji su obazriviji. Mislim da kroz simpatične metode može da se sprovede kazna. Recimo, sprovodio sam sa omladinskom reprezentacijom kaznu za kašnjenje koja je podrazumevala dežurstvo – ko zakasni, nosi lopte, kapice, pojaseve, vadi golove, spušta golove, budi, broji i prebrojava dve dok sledeći ne zakasni. Letos se desilo da je zakasnio jedan od najstarijih i bio je dežurni četiri nedelje. I, bio je ljut, naravno, samo ne znam na koga. U stvari, verovatno je bio ljut na saigrače jer nijedan nije zakasnio mesec dana, pa je ovaj morao da nosi i razvlači stvari po bazenu. A, što se nagrada tiče, mislim da je pohvala najveća nagrada. Mislim da bi za mladog igrača nagrada trebalo da bude tri sata u bazenu, pa ako treba i ceo dan“, kaže Vujasinović.
Karijera
1989-1991 VK Primorje
1991-1994 VK Crvena Zvezda
1994-1997 VK Barselona
1997-1998 VK Partizan
1998-2001 VK Roma
2001-2008 VK Pro Recco
2008-2012 VK Partizan
Za reprezentaciju je odigrao 341 utakmicu, postigao je 391 gol. Sada je trener prvog tima VK Partizan i selektor je juniorske vaterpolo reprezentacije Srbije.
Tekst je preuzet iz magazina BIZLife
Foto: marko rupena
