Da li treba prodavati Telekom?
Prema najavama ministra Mlađana Dinkića posle praznika država će odlučiti koja će javna preduzeća u budućnosti ponuditi na prodaju.
Najava strategije otvara staro pitanje treba li uspešne firme rasprodati poput „porodičnog srebra“, ali i hoće li, ukoliko ostanu državne, ostati i profitabilne, pišu Novosti.
Profesor Mlađen Kovačević veruje da „zlatnu koku“, u ovom slučaju Telekom, ne treba prodavati. Delimično i zbog krize koja se i dalje oseća u Evropi, pa ni eventualni kupci ne bi bili spremni da plate pravu cenu.
„Nije još vreme za prodaju,“ kaže profesor Kovačević. „Verujem da država treba da zadrži većinsko učešće u Telekomu. Ako ga prodamo, taj novac ćemo pojesti kroz budžet. Doduše, želimo aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom, a oni će nas verovatno usloviti da prodamo i postignemo što veću cenu. Kada se privatizuje, novi vlasnik će smanjiti broj radnika za trećinu i povećati cene. Kada prodamo sve „zlatne koke“, počećemo da prodajemo zemlju. Argument onih koji su za prodaju je da će država upravljanjem uništiti te kompanije. Češki Čez je najprofitabilnija kompanija u tom delu Evrope, a država je vlasnik 70 odsto. Postavili su moćan menadžment. To možemo i mi da uradimo. Da dovedemo na nekoliko godina menadžment iz inostranstva.“
„Mislim da ne treba prodavati ni Elektroprivredu Srbije. Ostala javna preduzeća verovatno niko ne bi ni poželeo da kupi, jer su veliki gubitaši. Ko bi uzeo, na primer, Železnice Srbije. Ja nisam ni za prodaju Energoprojekta,“ kaže Kovačević.
S druge strane, Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta, smatra da će Telekom iz godine u godinu biti sve manje profitabilan. Delom baš zato što je državni, a delom i zato što su najbolji dani telekomunikacionih kompanija – prošli.
„Telekom ima konkurenciju tako da ne postoji razlog da se ne proda. Verujem da će mu, ako ostane u vlasništvu države, padati tržišni udeo. Kompanije iz telekomunikacija više ne zarađuju kao pre dve decenije ili početkom veka. Udeo će mu padati i zato što ima višak zaposlenih, a i država nameće kvazifiskalne obaveze, kao što su razna sponzorstva. Državi daje i polovinu profita, umesto da ulaže u dalji razvoj. To ga usporava, a njegovi konkurenti ulažu sve više i ne moraju da imaju previše zaposlenih. I korporativno upravljanje ranijih godina nije bilo na pravom nivou. To što daje u budžet svake godine je veoma malo u odnosu na zaradu od prodaje.“
Šta bi bilo sa novcem od prodaje, čini se, nema dileme. Zakrpio bi „minus“ u budžetu Srbije. Jedino je pitanje da li bi pokrio samo jednu ili više godina, pišu Novosti.
