U Srbiji ima samo sto patologa
Srpski patolozi često rade u memljivim podrumima, gde ventilacija nije dobra, zidovi u prostorijama su oronuli, aparatura je zastarela, a u laboratorijama obično nema uređaja za prečišćavanje vazduha. Broj patologa je mali u odnosu na svetske standarde, pa tako u uređenim zemljama jedan stručnjak obavi godišnje oko 1.500 do 2.000 biopsijskih analiza, a naš čak tri do četiri hiljade obrade i pisanja nalaza. Statistika pokazuje da u Srbiji ima svega nešto više od100 patologa, a prema normama EU, jedan stručnjak „ide“ na oko 100 bolničkih kreveta.
Kako objašnjava profesor dr Jovan Vasiljević, iz Instituta za patologiju beogradskog Medicinskog fakulteta, njihova opterećenost poslom je velika, a podložni su i tome da dobiju neku infekciju u toku obdukcije preminule osobe, pa neretko obolevaju zbog neodgovarajuće zaštite u sali ili „završavaju“ sa dijagnozom tuberkuloze, encefalitisa ili hepatitisa.
– Srpska patologija je na lošem nivou, jer je zapostavljena godinama. Nezamislivo je da se na Medicinskom fakultetu ne radi savremena molekularna patologija. To je slično kao kada se na vrhunskoj ginekološkoj ili nekoj drugoj klinici ne bi radile najsavremenije dijagnostičke metode. Recimo, ako je neko dobio karcinom pluća, na osnovu tih „modernih“ analiza vidi se tačan tip raka i na osnovu naših nalaza onkolog određuje individualnu terapiju, za određen vid karcinoma. A ne da se pacijentu daje opšta terapija zračenjem ili hemioterapijom – pojasnio je dr Vasiljević.
Problem je i to što veoma mali broj lekara uzima specijalizaciju iz patologije, jer je reč o veoma teškom i stresnom pozivu, za koji mora da se ide na četvorogodišnju specijalizaciju. Smetaju im i uslovi u kojima će raditi. U Institutu za patologiju je poslednji put veće preuređenje zabeležno 2001. godine.
– U Beogradu od svih kliničko-bolničkih centara jedino KBC „Zemun“ ima zadovoljavajuću patologiju. Bolnicama nedostaju i kadrovi i oprema – rekao je dr Vasiljević.
Godišnje se u Institutu za patologiju obavi oko 800 obdukcija, a nekada ih je bilo i po 1.500. Naš sagovornik vidi da problem leži u činjenici da su klinički lekari manje zainteresovani da vide od čega je preminuo njihov pacijent.
– Dok sam radio u Institutu za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“, svake nedelje smo imali sastanke na kojima smo razmatrali najinteresantnije slučajeve. Toga sada praktično nigde nema. Obdukcije radimo samo prepodne, a jedna može da traje od jednog do nekoliko sati. Istovremeno se uzimaju i uzorci tkiva za histopatološke nalaze koji se gledaju pod mikroskopom, pa se onda zaključci prave na osnovu te dve analize. Rezultati se dobijaju najčešće u roku od dve nedelje do mesec dana. Situacija sa obavljanjem biopsija je nešto bolja, ali se i dalje rezultati čekaju po tri, četiri dana, nekada i više, što nije lako osobi koja čeka da joj recimo potvrde da li ima ili ne određeno maligno oboljenje. Sa savremenim mašinama, nalazi bi mogli da se dobiju za dan, dva – dodao je dr Vasiljević.
On ukazuje i na to da se dijagnostičke metode imunohistohemije, nedovoljno rade, delom i u privatnim laboratorijama. Formiranje jedne dobre laboratorije koštalo bi od 200.00 do 300.000 evra i zato je naš sagovornik siguran da kada bi nadležni odlučili da daju novac za srpsku patologiju, onoliko koliko se na primer izdvaja samo za jednu magnetnu rezonancu, ova oblast bi bila kompletno sređena.
Velika imena dolaze u Beograd
Obrazovanje patologa je svetla tačka u celokupnom lošem stanju srpske patologije. Organizuju ga Udruženje patologa i citologa Srbije i Srpsko udruženje za patologiju, čiji je predsednik dr Vasiljević.
– Imamo međunarodnu školu patologije. Uspeo sam da izdejstvujem da Beograd bude jedan od četiri grada u kome se godišnje organizuje Evropska škola za patologiju. Posebno sam srećan, jer će 2015. godine u Beogradu biti održan veliki evropski kongres sa više od 2.500 učesnika – objasnio je dr Vasiljević.
Kada se rade obdukcije
Dr Vasiljević objašnjava da se obdukcije rade uglavnom kada je neko za kratko vreme, za manje od 24 sata provedenog u bolnici, preminuo a da mu nije utvrđena dijagnoza, ali i u slučajevima kada neko umre pod nejasnim okolnostima, ili posle neke intervencije. To se najčešće dešava posle težih respiratornih bolesti, kardiovaskularnih oboljenja i maligniteta.
– Najčešće nam šalju preminule na obdukcije KCS i KBC „Bežanijska kosa“, ponekad neko i iz drugih medicinskih ustanova. Dosta ima i obdukcija fetusa, na zahtev iz GAK-a KCS-a i GAK „Narodni front“. Ali i tu ima problema jer naši lekari nisu povezani sa genetičarima, ginekolozima i dečjim kardiolozima, što je važno zbog utvrđivanja anomalija i srčanih mana – zaključuje dr Jovan Vasiljević.
