Šta je Dačić trebalo da vidi pod suknjom
Piše: Dr Borislav Miljanović, Represent System
Da li verujete institucijama svoje države? Da nismo jedini koji na ovo pitanje lako i brzo odrično odgovaramo, dokaz je i nedavno istraživanje pod nazivom Eldemanova skala poverenja, objavljeno na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu. Ova internacionalna PR agencija obavila je po trinaesti put opširno i sveobuhvatno istraživanje iz ukupno 26 zemalja sveta i sa više od 35 hiljada ispitanika o poverenju javnosti u medije, biznis, NVO sektor i državnu vlast. I upravo su predstavnici države i njenih institucija sa učinkom od 38% najlošije kotirani od ove četiri grupe.
Svakako da su ekonomska pitanja i politički faktori presudno uticalil na ovakav rezultat, međutim, takve teškoće nisu ništa novo – to je svakodnevni život. Sigurno je da, kao i mi, i većina ispitanih zemalja ima sličnih problema u izobilju. Pored toga, međutim, mi ovih dana imamo i premijera Srbije u skrivenoj kameri u kojoj je neprijatno ogoljeno mnogo više od lažne voditeljke. Namerno ne koristim ime i prezime, jer u tu vruću stolicu i još vreliju situaciju nije zalutao građanin Ivica Dačić, već premijer države Srbije. Zato i nikakvih posledica po građanina, pa i političara Ivicu Dačića neće biti. On i nije predmet ovog skandala. Na našu žalost, pred kamerama i pod suknjom je zapravo ogoljena sva istina o reputaciji koju Srbija „uživa“ i zaslužuje među svojim građanima.
Ilustrovaću to tako što ću ovu priču staviti pored nedavno objavljenog članka u Blicu koji govori o tome da sve više mladih (i obrazovanih) roditelja odbija da vakciniše svoju decu zbog straha ili ličnog uverenja da to nije neophodno. U istom članku imamo stručno objašnjenje epidemiologa o onome što smo do sada već uveliko prihvatili kao dokazanu i životnu činjenicu, a sa druge strane zabrinjavajuću izjavu mlade majke koja, iako u porodici ima zdravstvene radnike, odbija da vakciniše svoju decu dok su mali, jer je veruje da bi im tako oslabio imunitet. „Verovanje“ je ovde ključna reč.
Ponekad se zaista čini da naše državne institucije i ustanove svesno i predano rade na urušavanju sopstvene reputacije i izigravanju poverenja građana, jer svi zajedno uvek imaju isti rezultat – i rumeni premijer u skrivenoj kameri, i brojne afere državnih službenika i svaki takav slučaj ima isti rezultat u svesti građana. A to je gubitak svake sigurnosti i poverenja u sopstvenu državu i ljude koji predstavljaju njene instistucije. Jer kako drugačije objasniti da se više „ne veruje“ ni autoritetu nauke i stručnosti samo zato što dolaze od zvaničnih državnih institucija. Poverenje građana u institucije treba da nadilazi dnevno političke aktuelnosti i da, bar u određenim aspektima, bude neupitno.
Ogromna sredstva, energija i znanje se u velikim organizacijama i kompanijama ulažu u razvijanje svog brenda koji će biti poseban i prepoznatljiv, ali pre svega, koji će opravadati i učvršćivati poverenje svojih korisnika. Ni država to poverenje od svojih korisnika ne može i ne treba da dobije besplatno. Jedan od najuspešnijih svetskih biznismena, Voren Bafet je poznat i po čuvenoj izjavi „Reputacija se gradi 20 godina, a uništava za 5 minuta. Ako o tome razmislimo, radićemo stvari drugačije“. Isto važi za državu, kao i za kompaniju. Jedina razlika je što kada kompanija uništi svoju reputaciju, gubici su samo njeni, a kada država uništava svoju reputaciju, gubimo svi zajedno.
