Ratare više brine kvalitet nego cene
Ukidanje ili ograničavanje marži na sve inpute u poljoprivredi, od sredstava za zaštitu bilja, semena, do veštačkog đubriva mogao bi da bude jedan korak, ali ne toliko veliki niti bitan za razvoj agrara, tvrde stručnjaci. Osnovni problemi u poljoprivredi su suženi izvori finansija, budžet koji je iz godine u godinu sve manji, ali i monopol na tržištu.
Ministarstvo poljoprivrede je u poslednjih godinu dana pojedinim subvencijama, što dizel goriva što kreditima, pokušalo da donekle popravi situaciju u jednom od najperspektivnijih sektora u Srbiji. Ali, sve to nije dovoljno, a dodatne probleme, tvrde poljoprivrednici, imaju i zbog lošeg kvaliteta svih tih inputa, pre svega, veštačkog đubriva.
Vojislav Stanković iz Privredne komore Srbije kaže za Danas da nije siguran kakvi bi bili efekti ukidanja ili ograničavanja marži, jer je problem koji mi trenutno imamo u agraru njegovo finansiranje, odnosno sve manje izvora iz kojih poljoprivreda može da se finansira.
– Devedesetih smo imali poljoprivredu sociološkog karaktera, postojala je, i u nju se ulagalo taman toliko koliko je potrebno da bi se preživelo, a nakon reformi 1994. ukinuti su selektivne krediti – ističe Stanković. Agrar se trenutno, napominje on, finansira iz državne kase koja je iz godine u godinu sve tanja, i sada je svega 3,4 odsto ukupnog budžeta. „Drugi izvor su regresirane kamatne stope, koje obuhvataju svega 10.000 gazdinstava od 400.000 registrovanih, a treći izvor su sredstva prehrambene industrije i poljoprivrede“, ističe Stanković.
On pozitivno ocenjuje to što je država regresirala dizel D2, ali napominje da bi trebalo uključiti i robne rezerve i obezbediti da se pšenica, kukuruz, pa i meso razmenjuju za mineralno đubrivo, i to u odnosu koji je prema njegovim rečima najbolji – 1,5 kilogram pšenice za kilogram đubriva.
Marže bi, smatra Stanković, trebalo potpuno ukinuti za kapitalne stvari, poput poljoprivredne mehanizacije, opreme i sistema za navodnjavanje. Stanković tvrdi da monopola nema naročito kada se radi o semenima, dok se đubrivo uglavnom uvozi. „Ono što bismo morali da uradimo da bi poljoprivredu vratili na nivo na kom je bila osamdesetih godina prošlog veka, jeste da unapredimo, odnosno osposobimo domaću proizvodnju“, napominje Stanković.
Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Miladin Ševarlić kaže da nema govora o monopolu jednog proizvođača ili trgovca na našem tržištu, ali da sigurno postoje drugačiji oblici monopola, poput udruživanja dva ili tri učesnika na tržištu, koji se potom dogovaraju o cenama. Ograničavanje marži s druge strane, prema njegovim rečima, nije nešto što se radi na slobodnim tržištima.
– Samo, pitanje je da li je kod nas tržište slobodno i to ne samo s aspekta domaćih već i stranih proizvođača. Mora se voditi računa kada se priča o maržama, jer postoje firme koje dobijaju zastupništvo za neke druge zemlje i kod nas su one nadnacionalni igrači, bez obzira na to da li se radi o domaćim ili stranim kompanijama – ističe Ševarlić za Danas.
Kada se određuju marže, napominje on, mora da se uzme u obzir kakva je situacija u zemljama EU i to, pre svih, onih 12 zemalja koje su ušle u EU posle 2004. jer su to zemlje s kojima možemo i treba da se poredimo. Ševarlić kaže kako ne zna kolike su marže na određene proizvode kod nas, ali i da ima informaciju da su one u prometu sredstava za zaštitu bilja veće od 50 odsto. Međutim, ratare ne brinu toliko marže, koliko to što proizvodi koje kupuju nisu dovoljno kvalitetni.
– Đubriva koja mi koristimo su jako lošeg kvaliteta, naročito domaća. Uvozna đubriva su znatno kvalitetnija – kaže za Danas poljoprivrednik iz Srema Dragoslav Vučković. On kaže da ne zna kolike su marže, ali da zna da razlika u ceni između stranih i domaćih đubriva nije velika, bar ne onoliko koliko je velika razlika u kvalitetu tih proizvoda.
Domaća marža šest puta veća nego u EU
Prosečna marža u Srbiji za svu robu, ne samo za poljoprivredne proizvode, je nekih 23 odsto, što je šest puta više nego u Evropi, a urea (vrsta đubriva) je tokom 2010. i 2011, prema nekim podacima, kod nas poskupela i do 60 odsto. U cenovnicima domaćih proizvođača mineralnog đubriva cene se u zavisnosti od vrste kreću od 290 do 450 evra po toni i to bez uračunatog PDV-a.
