Kraljevo: Svaka kuća nad bunkerom
Nova sportska hala, zatvoren bazen ili škola moraju imati javno sklonište. A grad Kraljevo može da bira. Umesto da uz svaki takav objekat gradi sklonište, može da plati naknadu za javna skloništa od najmanje pedesetak hiljada evra. Ta naknada ne važi samo za gradnju javnih objekata, već i za privatne kuće.
I nije mala stavka, ni za gradski budžet ni za privatna lica koja žele legalno da grade. Ali i budući vlasnik kuće ili poslovnog objekta može da bira. Da prvo sagradi podrum debljih zidova, od armiranog betona, posebnih instalacija, kao neku vrstu skloništa. No, ako neće kuću ni nad takvim podrumom, onda Javnom preduzeću „Skloništa“ mora uplatiti dva odsto od vrednosti bruto površine stambenog ili poslovnog objekta.
Paradoks je da na kraljevačkom području ovoj obavezi podleže gotovo svaka lokacija, bilo da je u gradu, prigradskom naselju, bilo čak u najudaljenijem selu, recimo, na planini Goču ili visoravni Rudnu…
Zakon o vanrednim situacijama, a i Zakon o planiranju i izgradnji, objašnjava Zvonko Kovačević, načelnik Odeljenja za urbanizam u Kraljevu, predviđa ovu obavezu za sve zone koje su „pokrivene“ planskim dokumentima. Pošto mi ovde za celu teritoriju imamo prostorni plan, a za veći deo i detaljni urbanistički plan, to znači da se ova obaveza odnosi i na gradska i seoska područja.
Bilo bi od koristi da je MUP, to jest Sektor za vanredne situacije, doneo svoje procene eventualne ugroženosti pa da za neke lokacije, tamo gde sigurno i u slučaju rata neće biti dejstava – a to smo mogli prilikom bombardovanja i u praksi proveriti – ljude oslobodimo ove obaveze. Ovako, za svaki projekat i zahtev za oslobađanje od ove gradnje ili plaćanja naknade moramo tražiti saglasnost od JP „Skloništa“, pa ako oni to uvaže… No, sve je to jako duga i komplikovana procedura koja negativno utiče na odluke budućih investitora da grade legalno, ističe Kovačević.
On je mišljenja da se ovo pitanje mora rešiti drugačije, što bi se reklo, sistemski.
Zašto se za održavanje i gradnju novih javnih skloništa, to jest u cilju zaštite ljudi sredstva ne bi izdvajala iz budžeta. To bi, naravno, morala biti i manja stavka, jer mnogo je dva odsto na vrednost objekta, a mi ovde, primera radi, za razvoj infrastrukture kao naknadu za uređenje građevinskog zemljišta izdvajamo manje, ističe Kovačević.
Ranije je ova dažbina za buduće investitore bila znatno manja, iznosila je 0,5 odsto od građevinske vrednosti objekta, ali je to novim Zakonom o planiranju i izgradnji od 2009. godine promenjeno i, dakle, tri puta uvećano.
Milioni su odavde, iz Kraljeva, na ime toga otišli za Beograd, kaže Radojica Kočović, načelnik Odeljenja za vanredne situacije u Kraljevu – i to ne samo sa područja grada nego i iz sela, gde je ugroženost stanovnika znatno manja. A iz Beograda u poslednjih deset godina ni dinar se nije vratio.
Istina, JP „Skloništa“ su nabavila samo jednu pumpu za izbacivanje vode iz jednog od desetak skloništa koje su dužni da održavaju. A stanje u tim skloništima je pravi haos, negde je to „sklonište“ za alkoholičare i narkomane, u nekima ventilacija nije uključena ni u poslednjih deset godina, a neka su u zakupu, objašnjava Kočović.
Tačno je da Sektor za vanredne situacije mora da sačini plan ugroženosti stanovništva i područja kako bi se definisalo gde i ko mora skloništa da gradi ili za njih novac da izdvaja, ali i gradska vlast mora da se više angažuje. Jer, ako je cilj zaštita ljudi, mora postojati plan gde će se građani određenog kvarta skloniti, gde pojedinog sela, a ne da svaka zgrada, svaka kuća gradi sklonište. Inače, skloništa se mogu u miru i koristiti, recimo kao javne garaže, koje Kraljevo nema, ali o tome niko ne razmišlja. U još težoj situaciji su skloništa koja su u nadležnosti skupština stanara i čim pozovemo predsednika tih organa, kako bi nešto preduzeli na uređenju, oni sutradan radije podnose ostavku i od svega dižu ruke, ističe Kočović.
