Nema više domaćeg krompira
Srbija za uvoz elitnog i drugog kvaliteta semena krompira godišnje troši oko tri miliona evra, jer kod nas ne postoji ustanova koja se bavi takvom proizvodnjom. Povrh toga, uvozom semena, domaće sorte krompira – „jelica“, „dragačevka“ i „univerzal“ – iščezle su sa njiva naših proizvođača, iako su, ubrzo posle stvaranja, postale brend Dragačeva i okoline.
Ispostavilo se, štaviše, da su u istoriju otišle zajedno sa ustanovom u kojoj su stvorene, s obzirom na to da Centru za krompir u Guči – zbog velikih dugovanja i blokade računa – preti stečaj i on je, po svemu sudeći, najgore prošao posle raspada Instituta za istraživanja „Srbija“…
Srećom, zahvaljujući Institutu za biološka istraživanja iz Beograda, genotipovi ovih sorti sačuvani su u njihovim laboratorijama, a – zbog prepoznatljivog kvaliteta – u svojim kolekcijama čuvaju ih i druge institucije širom Evrope.
– Ove tri sorte postoje i održavaju se u Laboratoriji za in vitro kulture, skupa sa još 15 sorti krompira koje godinama održava dr Aleksandar Cingel. Osim kod nas, inače, one se održavaju i u srodnim institutima u Češkoj, Francuskoj, Rusiji… Problem sa „dragačevkom“ je dugačko i čudno ime za strana podneblja, pa su je preimenovali u „draga tsegua“ ili „draga čevka“, čak i u samo „draga“. Takođe, izgleda da, osim našeg „univerzala“, postoje i druge sorte sa istim imenom, pa otud informacije da su drugi prisvojili nešto naše – objašnjava dr Dragan Vinterhalter iz pomenutog Instituta.
S obzirom na to da se kao originalni kreator ovih sorti još vodi nekadašnja Jugoslavija, dr Vinterhalter smatra da bi Srbija što pre trebalo da prebaci eventualna prava na sebe, i to ne samo za ove tri, već za sorte koje su stvorene na njenom području.
– Kada govorimo o zaštiti, Srbija bi trebalo da savlada strah od osnivanja nacionalnih instituta, jer takve institucije za poljoprivredu imaju sve zapadne i razvijene zemlje. To ne bi bio poseban problem, jer već postoji mreža instituta, a ne možemo očekivati da će svet dati novac da održavamo naše stare i dobre sorte. Ako država zataji, preostaju nam altenative, poput udruženja ljubitelja i poštovalaca starih domaćih sorti, kojih kod nas ima mnogo, ali se o njima, nažalost, malo zna – zaključuje dr Vinterhalter.
Tržište diktira uzgoj
Krompir u formi in vitro kultura, po potrebi, lako je prebaciti za komercijalni uzgoj, što znači da se „jelica“, „dragačevka“ i „univerzal“ još mogu vratiti na njive…
– Problem je što možete gajiti koju god hoćete sortu, ali na tržištu, posebno u inostranstvu, prolazi samo ono što je njima interesantno. Zato slabije, lokalne i manje poznate sorte uvek tavore i mogu se održavati samo u namenskim kolekcijama i kod privatnih uzgajivača. Na primer, „Mekdonalds“ koristi samo jednu sortu krompira za svoj pomfrit i druge ih uopšte ne zanimaju. Pri tome, nisu ni sentimentalni, ni rodoljubivi, već ih zanima samo provereni kvalitet – navodi dr Vinterhalter.
