Firme masovno izvoze kradeni bakar
Pravi kriminalci odgovorni za nestanak sekundarnih sirovina nisu sitni lopovi, koji kradu kablove ili prikupljaju akumulatore, već registrovane firme. Firme, naime, sirovine, ukradene, ali i zakonito prikupljene, u velikim količinama ilegalno izvoze iz Srbije, kažu pojedini naši prerađivači.
Oni nisu iznenađeni time što šverc nije zaustavljen, mada bi očekivali da se policija više potrudi i da ga svede na koliko-toliko podnošljivu meru. Ali su začuđeni što država nije, kao što su to mnoge zemlje učinile barem u toku krize, ograničila legalan izvoz sekundarnih sirovina.
Time, kako tvrde, industrija ostaje bez veoma vrednih materijala čak i više od samog krijumčarenja. Najgore je što država, čak i kada pokuša da postavi branu velikom odlivanju sekundarnih sirovina legalnim kanalima, to čini toliko trapavo da nema nikakvog rezultata.
A problem, ipak, nije mali. Procene govore da godišnje iz zemlje „nestane” oko 5.000 tona otpadnih akumulatora, što je maltene jednako trećini količine koju industrijalci uspeju da prikupe i dopreme u svoje pogone. Od 10.000 do 12.000 otpadnog bakra, koliko se godišnje obrne u Srbiji, pretpostavlja se da se nezakonito izveze 2.000 do 3.000 tona. Carinici se još uče kako da, dok pregledaju kamione, prepoznaju nezakonitu robu umešanu u onu za koju je pribavljena eksportna dozvola, kažu u Ministarstvu životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja.
Vujadin Šćekić, vlasnik „Jugoimpeksa” kaže da se u jednom kamionu prebaci količina vredna 100.000 do 150.000 evra, što je previše izazovno da bi iko upleten u taj biznis odustao. Bakar se otkupljuje sa otpada za keš, ta količina se u knjigama maskira dvostrukim fakturama i onda se vozi svuda u region.
“Otpadni bakar, zavisno od kvaliteta, vredi od četiri do 17 procenata cene bakra, koja je trenutno 8.518 dolara po toni. To pomnožite sa nekoliko hiljada tona, koliko se godišnje nelegalno izveze, i videćete koliki je početni gubitak za državu, ne računajući neplaćeni porez i izgubljene zarade radnika, koji su tu sirovinu mogli obraditi ovde. A to važi i za onih nekoliko hiljada tona koliko se godišnje izveze legalno. Bilo bi pametno da je i naša država, kao što je to učinila Rusija, zavela visoke takse na izvoz sekundarnih sirovina”, objašnjava Šćekić.
Ako Rusija nije baš primer slobodnog tržišta kakvo Srbija želi i zemlje Evropske unije pribegavaju raznim trikovima kako bi ograničile izvoz otpada.
“Otkako je počela kriza, u mnogim državama EU je postalo teško dobiti dozvolu za izvoz sekundarnih sirovina. Propisi nisu komplikovani, ali se procedura namerno toliko odugovlači da se time šalje poruka trgovcima da je bolje da robu zadrže u zemlji”, kaže Bojan Đurić, državni sekretar Ministarstva životne sredine.
Jedini pokušaj Srbije da ograniči legalan izvoz bio je uspostavljanje berze sekundarnih sirovina, na kojoj je, kako je bilo zamišljeno, svaki prodavac morao da tu robu prvo ponudi domaćem tržištu i, tek ako na njemu ne nađe kupca, dobije dozvolu za eksport.
Tu ideju Ministarstva životne sredine nisu odobrili republički sekretarijat za zakonodavstvo i Ministarstvo ekonomije, verovatno stoga što bi takva berza bila udarac slobodnoj trgovini. Zbog toga će berza, čak i u početnom obliku u kojem je zaživela, morati da bude ukinuta čim Srbija pristupi Svetskoj trgovinskoj organizaciji, priznaje Đurić.
“Berza radi, iako zasad nije mnogo firmi na njoj. Preko nje zainteresovani mogu dobiti informacije o ponudi i potražnji. Isticanje ponude na berzi nije uslov za dobijanje dozvole za izvoz ali, da bi bila izdata, prodavac prvo mora da potpiše dokument u kojem tvrdi da za robu nije bilo kapaciteta u Srbiji”, kaže on.
