Predlozi za poboljšanje komunikacije sa detetom
Komunikacija između dece i odraslih u potpunosti zavisi od odraslih. Na žalost, poslednjih godina, postao je trend da odrasli odustaju od svoje pozicije „moći“ u odnosu sa decom i da probleme u komunikaciji prebacuju na decu. „Ne znam šta da joj radim“, često izgovaraju roditelji. „Nemoguć je“, često se čuje iz usta vaspitača i učitelja.
Odrasli imaju jasnu ulogu u odnosu sa decom – da ih vaspitavaju, podučavaju, nauče kako da se ponašaju i zadovoljavaju svoje potrebe, kako da sarađuju sa drugima, rešavaju probleme…. Ljudska bića imaju nagone, impulse koje kao deca uče da kanališu. Ako dete u sebi oseća snagu želje da nešto dobije ili uradi, a nešto ili neko ga „sprečava“ u tome, naravno da će biti frustirano, ljuto i da će morati da pronađe način da te emocije iskaže. Posao roditelja je da mu pomogne da to uradi konstruktivno.
S obzirom da odrasli svojim ponašanjem deci daju model ponašanja koje očekuju od njih i da ih svojim ponašanjem uče kako žele da se ona ponašaju, važno je da se prema deci odnose sa poštovanjem kao i sa autoritetom. Tako, detetu koje vrišti može ljubazno ali čvrsto i sa autoritetom da se kaže „Hoćeš li, molim te, da budeš ljubazna da nam tiho kažeš u čemu je problem da bismo mogli lakše da te razumemo“.
Deca žude za pravim autoritetom koji dolazi iznutra, koji se čuje u smirenom, jasnom glasu i vidi se u ponašanju roditelja i nastavnika koji su opušteni i ljubazani ali zahtevaju poštovanje.
DAVANJE INSTRUKCIJA
Prvo lice množine
Kada se daju instrukcije i traži se od dece da nešto urade, dobro je da se to kaže u prvom licu množine „Hajde sad da uradimo…“, „Sada ćemo svi da ustanemo i…“. Na taj način se doprinosi stvaranju dinamike grupe i osećaju pripadnosti kod svih, a izbegava se „pokretanje“ dece koja imaju potrebu da se suprotstvaljaju kada se nešto traži od njih direktno.
Instrukcije koje deca vole da izvršavaju
Da bi se deca navikla da slušaju, dobro je da im se od početka daju instrukcije za koje se zna da će oni biti veoma radi da ih izvrše. Na nekoliko takvih instrukcija, treba im dati po jednu koju oni nisu uvek radi da poslušaju.
Instrukcije pozitivno iskazane
Kada se daju instrukcije, dobro je da uvek budu pozitivno iskazane. Umesto „Nećemo da galamimo“ ktrebalo bi da se kaže „Hajde sada da se utišamo“. Kao i sa greškama, ima dece koja ne vole da im se nešto brani i kada čuju takvu „negativnu“ instrukciju, počinju da se ponašaju na način koji ometa rad.
KAD DECA PRAVE GREŠKE
Najveći broj dece se jako loše oseća ako misle da su napravili grešku i roditelji „ispravljaju“ tu grešku. Često, kada se loše osećaju, to prikrivaju bahatim ponašanjem ili „glupiranjem“. Da bi se to izbeglo, trebalo bi da se ne daje „težinu“ greškama već da se ispravljaju lagano i „usput“. Ne treba ispravljati greške tako da se dete loše oseća i povuče u sebe.
