Gradovi i privatizacija:U pogrešno vreme, na pogrešnom mestu
Zašto su Kraljevo, Kruševac ili Loznice morali da propadnu sa kolapsom Magnohroma, Fabrike vagona, 14. oktobra, Župe i Viskoze?
Šta to beše Budimka? Stariji među nama setiće se njenih legendarnih sokova, džemova i marmelada koji su decenijama bili deo kućne trpeze, isto kao i proizvodi Srbijanke iz Valjeva, Džervina iz Knjaževca i drugih, gotovo zaboravljenih, asova socijalističke ekonomije. Dugo je Budimka važila za nosioca privrede u Požegi, maloj opštini od 13 hiljada stanovnika, skrajnutoj na zapadu zemlje, izvan najvažnijih saobraćajnih koridora. U najboljoj fazi svog poslovanja, Budimka je raspolagala kapacitetom od oko 40.000 tona proizvoda i zapošljavala gotovo 700 radnika u svojim pogonima.
Od tih impresivnih brojki danas je ostalo svega osamdesetak radnika i malo više od 2 miliona evra godišnjeg prihoda… Kao epilog neuspešne privatizacije i raskinutog ugovora o prodaji, u ovakvim slučajevima već ozloglašenim „domaćim fizičkim licima“, pokrenut je postupak restrukturiranja koji tek treba da pokaže da li makar neki delovi ovog nekada velikog sistema imaju tržišnu perspektivu, tako što bi budući strateški investitor pronašao interes da uloži milione evra u kompletno obnavljanje opreme i pokretanje proizvodnje značajnijeg obima.
Sličnih budimki i požega po Srbiji danas, na žalost, ima mnogo. Dugačak je spisak gradova koji su, u najvećoj meri, zavisili od jedne velike fabrike, da bi onda postali žrtve njenog kolapsa ili, u boljem slučaju, relativno uspešne privatizacije, praćene otpuštanjem velikog broja radnika koji su, po pravilu, tek u skromnom procentu nalazili posao na nekom drugom mestu. Osim Smedereva i njene Železare koja je javnosti trenutno najinteresantnija, ovakvu (ili čak veću dramu) prolazili su i prolaze Loznica sa svojom Viskozom, Trstenik sa Prvom petoletkom, Kruševac sa 14. oktobrom, Niš sa Elektronskom industrijom, Valjevo sa Krušikom i gotovo svi drugi veći gradovi. Na makro nivou, razmere industrijske devastacije i posledične socijalne i demografske katastrofe, ilustruje statistika industrije – od početka takozvanih reformi 2001. godine pa zaključno sa 2010. godinom, industrijska proizvodnja je u proseku stagnirala, uz rast od svega 0,4 odsto godišnje, dok je ukupan broj zaposlenih u proizvodnim sektorima smanjen sa oko 610.000 na manje od 295.000.
Ceo tekst pročitajte OVDE
