Ulaganje u čiste energije
Da li je, u doba krize, „solarni sektor“ utočište za gladne investitore? Voren Bafet misli da jeste. Da li je to dovoljno da počne solarna groznica? Oni koji nemaju Bafetov decenijama treniran njuh za posao i milione dolara za bacanje veoma su oprezni u prognozama.
Piše: Milica Milovanović (Biznis i finansije)
Blumbergovo odeljenje za „čistu“ energiju procenilo je da investicije u taj sektor na globalnom nivou treba da dostignu 500 milijardi dolara godišnje do 2020-te kako bi se držala pod kontrolom emisija gasova staklene bašte. U 2010-oj ukupne investicije u industriju proizvodnje „čiste“ energije dostigle su 243 milijarde dolara, da bi ova godina premašila polovinu zamišljene granice – u svetu je u proizvodnju solarne, energije vetra i mora i u biogorivo uloženo 260 milijardi dolara. Proizvodnja solarne energije poslednjih 5 godina bila je najatraktivniji deo sektora koji je privlačio najveća ulaganja, a kao svetski lideri smenjivale su se kompanije iz Evrope, Sjedinjenih država i Kine.
Godina za nama, međutim, nije bila isplativa onima koji su zaključili da je budućnost sigurna u solarnoj energiji i zadržali akcije tih kompanija – tokom 2011-te Blumbergov solarni indeks koji obuhvata akcije 17 najvećih kompanija iz sektora, izgubio je dve trećine svoje vrednosti. Događaji koji su doveli do tako velike oscilacije u vrednosti obećavaju da će i dalje zagorčavati život onima koji bi da u svoj portfolio ubace malo sunčevog sjaja.
U jesen prošle godine bajka se završila za dva američka preduzeća izdašno podržana od Obamine administracije – prvo je bankrotirala Solyndra, proizvođač solarnih panela, iako je na raspolaganju imala povoljan državni zajam od 528 miliona dolara, a zatim je za njom otišao Evergreen, još jedan proizvođač panela kome je država pomogla u izgradnji 450 miliona dolara vredne fabrike u Masačusetsu. Najveći evropski i svetski proizvođač panela, nemački Q-Cells krajem godine našao se u ozbiljnim problemima pošto nije mogao da refinansira svoje obveznice. Njihov problem nije bio ni nedostatak novca ni tehnološka zaostalost-ispostavilo se da nisu mogli da se takmiče sa konkurencijom iz Kine, koja je cenu solarnih panela na svetskom tržištu prepolovila.
Sa jedne strane, pojeftinjenje panela znači da njihova proizvodnja teško da može da opstane na zapadu ali to ne znači i da se smanjuje tražnja za obnovljivom, u ovom slučaju solarnom enegijom, i to na globalnom nivou. Indija, recimo, planira da do 2020-te obezbedi da 20 hiljada megavata energije – dovoljno za snabdevanje 20 miliona domova – dođe iz solarnih panela. Njihovo pojeftinjenje znači i niže troškove nabavke panela i niže troškove proizvodnje energije – manje od dolara po megavatu. Indija, međutim, ne koristi kineske panele ali profitira od pada njihove cene – najveći dobavljač panela u Indiji je američka kompanija First Solar, ista od koje je Voren Bafet u decembru kupio Topaz Solar Farm u Kaliforniji, postrojenje koje bi trebalo da obezbedi 550 megavata solarne energije do 2015. Ukoliko, naravno, bude izgrađeno.
First Solar je za Topaz Solar Farm takođe dobio podršku od američkog Sekretarijata za energetiku, i to veću nego Solyndra i Evergreen zajedno -garancija države za Topaz vredna je 1,9 milijardi dolara. U ovom trenutku svaki investitor treba da se zapita u kojoj ligi igra – da li je, na primer, akcija Topaz Solar Farma danas vrednija zato što je to pouzdan, izvodljiv i profitabilan projekat, zato što država garantuje za njega ili zato što je u vlasništvu Vorena Bafeta?
U 2011-oj, od ukupno 260 milijardi dolara globalnih ulaganja u čistu industriju, 136 milijardi otišlo je kompanijama iz solarnog sektora, kaže Blumberg. Prema njihovim podacima, međutim, rast ulaganja u Kini i Evropi bio je 1% odnosno 3% dok su u Sjedinjenim državama ovakva ulaganja procvetala: od 33 % odnosno na 55,9 milijardi dolara. Ovaj bum dogodio se najviše zahvaljujući Federalnom programu zajmova čiji su korisnici bili Solyndra i Evergreen, kao i uz pomoć poreskih olakšica za proizvodnju „čiste“ energije koje će po isteku 2012-te biti ukinute. Izuzev SAD i Britanija se priprema za ukidanje subvencionisanja za korišćenje solarne energije. Dašak optimizma dolazi iz Kine, gde direktori najvećih proizvođača Trina i Suntech očekuju dupliranje broja instalacija solarnih panela kao i dostizanje pune konkurentnosti u pogledu cene energije sa tradicionalnim proizvođačima za 3 do 4 godine. Da li, dakle, uložiti u industriju koja će uskoro morati da zaboravi na državne programe subvencija širom sveta ? Ili se držati Bafetovog zlatnog pravila „kupuj kada se drugi usteži, prodaj kada su drugi pohlepni“? Izgleda da u ovaj posao ne treba ulaziti bez naočara za sunce.
