Poljoprivreda i altnernativni izvori energije

Zbog odluke Evropske unije da u dizelu poveća učešće biodizela prvu zaradu ostvarili su domaći ratari koji su posejali uljanu repicu. Po toni se postiže otkupna cena od 420 evra a ceo se rod izveze, pa bi naš uzor trebalo da postane Poljska koja danas pod ovom kulturom ima 800.000 hektara, a pre 15 godina imala je koliko mi danas – 15.000 ha. Pa ipak, pored zarade tu je i moralna dilema: da li na njivi treba gajiti naftu ili hranu?
 
Piše: Aleksandra Isakov
 
Evropska unija donela je odluku da u dizelu poveća procenat biodizela sa sadašnjih pet na 10 odsto, a ova odluka ima i prve pozitivne efekte na zaradu ovdašnjih ratara. Na svetskom tržištu ove godine uljana repica otkupljivala se za 420 do 470 evra po toni, te je zarada na ovoj kulturi bila dvostruko veća nego kod tradicionalnih žitarica. Za onog ko se odlučio da gaji uljanu repicu, domaća njiva tako je i bukvalno pretvorena u naftonosno polje.

Polovinu celokupnog srpskog roda uljane repice otkupljuje preduzeće «Confido Tim» iz Subotice koje svojim ratarima kooperantima pomaže u organizovanju setve, nudi im pomoć agronoma i otkupljuje rod koji izvozi u zemlje Evropske unije, pre svega Nemačku, Holandiju i Češku.

„Čovečanstvo mora da razmišlja o alternativnim izvorima energije, jer su naše rezerve ograničene i nećemo moći beskonačno da ih crpimo. To je jedan od razloga što u Evropskoj uniji postoje ograničenja za one koji su dobili odobrenje za proizvodnju naftnih derivata, a koje je sada povećano na 10 odsto učešća biodizela. Uljana repica je jedan od izvora i procenjuje se da su potrebe čovečanstva 14 miliona tona na godišnjem niovu. Zbog agroekoloških uslova a pre svega usled suše u jednom delu Evrope i SAD prinos je manji za četiri miliona tona, što ukazuje da će u naredne dve godine ovo biti veoma tražena kultura. To je i jedna od retkih ratarskih kultura koja već sada ima projekciju povećanja cene u julu 2012. godine u odnosu na postojeću. Pri tome, treba reći da je ovogodišnja cena od 420 do 470 evra po toni do sada najviša cena za ovu ratarsku kulturu“, kaže Željko Kovač, vlasnik i direktor firme «Confido Tim».

Koliko se kod nas gaji uljana repica?


„Potražnja je doprinela da se u našem okruženju značajno povećaju površine pod uljanom repicom. Tako je u Mađarskoj setveni plan za 2011. godinu 350.000 hektara, u Rumuniji 400.000, a u Poljskoj 800.000 hektara. Poljsku pominjem jer su pre 15 godina imali svega 12.000 hektara pod uljanom repicom, što je nivo na kojem je sada naša zemlja. Za setvenu sezonu 2011/12. u našoj godini nemam zvanične podatke, ali pretpostavljam da će se kretati oko 15.000 hektara pod uljanom repicom i to pretežno u Vojvodini. Naša firma je pre četiri godine otkupila uljanu repicu sa 240 hektara, ove godine planirali smo da otkupimo rod sa 10.000 hektara, ali imamo ostvarenje od 65 odsto“.

Cena čini uljanu repicu izuzetno atraktivnom za gajenje. Pre pet godina tona je koštala 240, a danas najmanje 420 evra. Računica kod uljane repice je jasna: novi hibridi donose rod između pet i sedam tona po hektaru, i ukoliko samo pet tona pomnožimo sa 450 evra, to je dobitna kombinacija koju jako malo drugih kultura može da ostvari. Šest tona pšenice po ceni od 20 dinara za kilogram daju prihod od 120.000 dinara po jednom hektaru, a kod uljane repice je taj prihod 220.000 dinara pri čemu troškovi uzgoja nisu ništa veći – naprotiv, niži su –  što jasno ukazuje u kom pravcu će ići struktura proizvodnje, kaže Kovač. Pogotovo što je uljana repica nemetoda, odnosno biljka koja pročišćava zemljište i nakon nje tlo ima veći potencijal za ostale kulture.

„Agroekološki uslovi pojedinih godina mogu uticati na visinu roda ali ove godine smo mogli imati i do 30 odsto više površina zasejanih ovom kulturom. Loša organizacija setve pojedinih otkupljivača u nekim prethodnim godinama kao i nepouzdanost prinosa i prihoda doprineli su da ova kultura u Srbiji još nije značajnije zaživela. Primera radi, 2008. godine bilo je slučajeva da su ratari sa nekim organizacijama potpisali ugovor o ceni roda od 400 evra po toni, da bi na kraju bili isplaćeni sa manje od 300 evra, što je izazvalo velike revolte,“ kaže Kovač.

Uljana repica bi se mogla gajiti na mnogo većim površinama u Srbiji. Iskustvo ali i angažovanje agronoma dovelo je i do edukacija poljoprivrednih proizvođača, što je, kaže Kovač, jedan od najbitnijih uslova za prihvatanje ove kulture. Pre četiri godine sejalo se i do 20 kg semena po hektaru, a danas 2,6 kg po hektaru, poboljšana je priprema zemljišta, zaštita semena od insekata, te prošle godine na 99 odsto površina nije bilo potrebe za tretmanom pesticidima. Nove hibridne sorte imaju povećane prinose, zreo plod bolje je konstrukcije pa se mahune ne otvaraju pod uticajem kiše i vetra, što je sve doprinos nauke. Poboljšana je i mehanizacija za ubiranje ploda. U krajnjem zbiru to znači da se sa njive skida čist i kvalitetan plod i da nema odbitaka od cene zbog primesa koje su se do pre nekoliko godina kretale i do 30 odsto.
„’Viktorija grupa’ je značajnije radila na organizovanju setve pre tri ili četiri godine. Znamo da ima pogone i opremu za proizvodnju, ali ne i koliko se to primenjuje. Sve što otkupimo mi izvezemo a sa stranim partnerom sklapamo ugovor na samo polovinu procenjenog roda, jer ne smemo sebi dozvoliti da zbog nečega ne ispunimo ugovore, kaže Kovač. „Kako biljka prolazi pojedine faze rasta i sa većom sigurnošću se može proceniti potencijalni rod, sukcesivno sklapamo nove ugovore. Očekivano je da je u jakoj industrijskoj Evropi deficit uljne repice izrazitiji.“
 
Zlatno slovo
 
Jedan od najvećih proizvođača uljane repice na severu Vojvodine je Andrija Ivanković koji je i prošle i ove godine oko 150 hektara zasadio ovom kulturom. Kaže da je dobro zaradio jer mu je prosečni rod bio 3,4 tone po hektaru, a za tonu uljane repice dobijao je 420 evra.

„Ovu godinu mi ratari možemo da upišemo zlatnim slovima jer je bila dobra za sve kulture, pogotovo ako su primenjene agrotehničke mere. Od pšenice nema koristi, mi je sejemo samo iz navike i zbog plodoreda, kukuruz je dobro rodio i imao je dobru cenu kao i uljana repica. Ali, ništa od toga se ne isplati ako se ne radi bar 100 hektara po članu domaćinstva“, kaže Ivanković.

Iako je prodajom uljane repice u junu zaradio, Andrija Ivanković kaže da oranice ipak nisu mesto gde treba da «rodi» nafta. „Grehota je koristiti njivu za pravljenje nafte, a toliko je gladnih ljudi na svetu. Bolje da razvijamo mašine na biogas i vetrogeneratore kao alternativne izvore, a u zemlju da ulažemo da povećamo rod“.