NYT Corner office: Stejsi Alaster
New York Times u svojoj rubrici Corner office pravi intervjue sa privrednicima i menadžerima koji ne vode velike biznise, ali čije priče mogu da budu inspiracija onima koji ulaze u neke nove poslovne poduhvate ili žele da unesu novine u već postojeće.
Danas predstavljamo Stejsi Alaster, koja je izvršna direktorka Ženske teniske asocijacije.
P . Da li se sećate kada ste prvi put bili nečiji šef?
Da, bilo mi je 18 godina i bila sam na čelu lokalnog teniskog kluba, a mlađi profesionalci su radili za mene. Oni su bili ili srednjoškolci ili studenti fakulteta. Radila sam tamo svakog leta, a onda sam želela da iskusim nešto novo. Tako da sam vodila CollegePro franšizu, farbali smo, krečili i prali prozore da otplatimo fakultet. Od nošenja belog došla sam do drugog belog. Osam ljudi je radilo za mene.
To me je dovelo na neki drugi nivo i van moje zone sigurnosti, van sveta koji znam. Osećala sam da je ovo iskustvo u vidu preduzetništva od velike pomoći za moju dalju karijeru.
P .Da li ste imali neko iskustvo u farbanju?
Ne, ali sam imala jako vrednu mamu i baku. Bili smo u teškoj ekonomskoj situaciju i navikli smo da popravljamo stvari sami, tako da sam bila dobra sa četkom. Ali moj posao je zapravo više bio kucanje od vrata do vrata i pronalaženje posla, a tek onda rad sa timom na licu mesta.
P. Šta su bili vaši ciljevi u karijeri u to vreme?
Prvobitno sam želela da radim u sportskom marketingu. Taj put je bio ili kroz školu prava ili master iz biznisa. Uglavnom svi koji su radili u toj industriji su imali te osnove.
Nakon apsolviranja radila sam u Torontu. Bila sam glavni trener u Richmond Hill kantri klubu, koji je imao hiljadu članova i 2-3 profesionalca koja su radila za mene. Počela sam da treniram neke sportiste i primetio me je Teniski savez Ontarija. Ubrzo su me uzeli za poziciju vezanu za razvoj ali takođe i prodaju. Morala sam da putujem, prodajem sport bukvalno i inspirišem ljude da uživaju u ovom sportu.
Provela sam dve godine putujući po državi u svom Volksvagen kabrioletu, pokušavajući da motivišem ljude da sponzorišu Teniski savez Ontarija ili da počnu da treniraju tenis.
Znala sam da želim u Teniski savez Kanade, u nacionalnu organizaciju. Odbili su me tri puta, ali ja sam uporna, jer i ne zapravo znači da. Ušla sam na mala vrata kao specijalni koordinator projekata. Petnaest godina kasnije, bila sam glavešina Canadian Open-a, muškog i ženskog.
P. Šta se onda desilo?
Želela sam da dobijem diplomu mastera iz biznisa. To je otvorilo moje oči za potpuno nov svet menadžmenta. Na predavanjima o tome, sinulo mi je, šta sam radila do tada dobro, a šta loše. To mi je dovelo na put kojim danas koračam, saznala sam kakav menadžer i vođa želim da budem.
P. Recite nam jos o vašim otkrovenjima.
Bila sam fokusirana na rezultate i pobeđivanje jer sam veoma kompetitivna. Verovatno sam provela previše vremena misleći o ciljevima, a ne o činjenici da ako želite da pobedite, morate da čuvate svoj tim, radite zajedno i razumete sve pojedince i šta ih motiviše. Nisu svi motivisani na isti način kao ja.
To ne znači da sam ja u pravu, a oni ne. Možete da imate najbolje ideje na svetu, ali ako nemate tim koji će biti motivisan da ih sprovede u delo, nećete postići uspeh.
Sada imam diverzifikovan tim, sa potpuno drugačijim sklopom znanja i sposobnosti. Ne moramo svi da budemo isti, niti treba da budemo. Sve je u tome da razumeš šta svakome treba da bude motivisan i uspešan.
P. Pa kako to uspevate?
Mislim da je u odvajanju vremena za njih i komunikaciji. A kada je pritisak prejak, usporite malo, smirite se.
P. Kako to mislite?
Morate da smanjite energičnost diskusije i da budete objektivniji i strpljiviji. Mislim da sam sada samosvesnija. Tako da u slučaju da skrenemo sa puta iz nekog razloga, počeću od toga da li sam ja postavila pravu putanju. Da li neko nije shvatio šta smo pokušali da postignemo? Da li sam tražila previše od mog tima ili članova dotičnog? Da li imam pravi sklop sposobnosti u timu da postignem taj cilj? Sada sam mnogo samosvesnija nego nekad, ranije sam odmah pomislila kako nisu uspeli da postignu ono što sam tražila od njih. Sada sam sazrela, mnogo sam komunikativnija i mnogo više svesna da svi oko mene imaju svoje potrebe, za razliku od nekada, kada sam znala samo za cilj.
P. Koje su bile druge bitne lekcije o vođstvu koje ste naučili?
Sećam se da sam postigla mnogo u sportu samom snagom volje i ubeđenja da ću pobediti i preći svaku prepreku. Niska sam, tako da su mi ljudi govorili da ne mogu da igram tenis. Rekla sam, mogu svi to da mi kažu, ali dokazaću da nisu u pravu. Uvek sam nalazila način, šta god bio problem.
P. Pričajte nam malo o zapošljavanju, kako to radite?
Uglavnom zadam timu neki posao. Kada vidim indikacije mog tima ko im se sviđa, a ko ne, dobijem ideju ko može kolektivno da pridoda idejama i da bude koristan. Mislim da je to jako bitno, da se tim oseća kao da je važan deo procesa odlučivanja sa kime će raditi.
Moj posao je da vidim koliko dobro će da se uklope i da budem sigurna da su motivisani, dinamični i da će se njihova ličnost lepo uklopiti u tim. Tražim sigurnost, ali sa poniznošću i skromnošću.
Kada ste neko ko se previše trudi i daje 110% svaki dan, trebaće vam mnogo motivacije da tako ostane, ali što se tiče vođstva i u radu sa timom, poštovanje i obe noge na zemlji su kritične.
P. Ako bi mogli da postavite samo jedno ili dva pitanja kako bi odlučili da li ćete zaposliti nekoga, koja bi ta pitanja bila?
Zašto bih vas zaposlila? Kako možete da pomognete našoj organizaciji, čime bi doprineli? Stalno mi ljudi govore: ‘’Volim tenis, i želim da budem u sportskom marketingu’’. Ja bih rekla, pa šta? Šta ćeš da učiniš za nas? Da li ćeš nam doneti zaradu? Da li ćeš da nam smanjiš troškove? Da li ćeš doprineti našem imidžu? To želim da čujem ako imam samo nekoliko minuta vremena.
Takođe bi ih pitala u čemu su dobri, a u čemu nisu. Tako, mogu da saznam jel neko pripremljen. Ako neko dođe i kaže kako mu je prijatelj rekao da dođe i popriča sa mnom, poželeću samo da prekinem razgovor. Ne interesuju me mediokriteti, želim ljude kojima je ovo posao iz snova.
