Istraga o privatizaciji mađarskih šećerana
Poseban odbor mađarskog parlamenta održao je danas sednicu na kojoj je bilo reči o privatizaciji domaćih šećerana i pregovorima zvanične Budimpešte i Brisela oko kvota, proizvodnje i izvoza mađarskog šećera u Evropsku uniju (EU).
„To je treći sastanak radne grupe formirane da ispita tu oblast, ali posle dogovora o tehničkim stvarima danas ćemo prvi put imati prilike da saslušamo i neke učesnike u spornim privatizacijama i neadekvatnom zastupanju nacionalnih interesa u pregovorima s predstavnicima EU“, izjavio je jutros uoči sednice na Radio-Košutu kopredsedik odbora Šandor Font iz vladajućeg Saveza demokratske omladine (Fides).
Prema njegovim rečima od nadležnih vladinih organa su dobijeni ne samo ugovori o prodaju šećerana strancima, već i dokumenti o njihovoj pripremi, kako bi se tačno otkrilo šta je ko zastupao u čitavom procesu od ideje do realizacije.
„Želimo da saznamo imena autora radnih verzija, zatim predloga i potpisnika gotovih tekstova, a potom i da utvrdimo da li su se odredbe kupoprodajnih ugovora dosledno ispoštovale“, dodao je Font, koji zajedno s Ištvanom Jožom, kolegom iz opozicione Mađarske socijalističke partije, predsedava skupom.
Od 12 fabrika šećera ostala samo jedna
Font je podsetio da je Mađarska nekada imala 12 fabrika slatkog kristala, a sada je ostala samo jedna, u Kapošvaru, na jugozapadu zemlje, a i ona je u rukama stranaca.
Neposredno nakon promene društvenog uređenja u Mađarskoj pre dve decenije počela je privatizacija prehrambene industrije, a prve su prodate upravo šećerane. Kupci su bili nemački „Zidcuker“ i „Nordcuker“, britanski „Istern šugar“ i još neki, ali se kasnije ispostavilo da je cilj bilo osvajanje mađarskog tržišta, a ne nastavak i širenje proizvodnje.
Tako je, primera radi, „Istern šugar“ za 23 milijarde forinti (85 miliona evra) vratio Briselu proizvodnu kvotu od 102.000 tona šećera godišnje i zatvorio svoje fabrike.
Odustali od proizvodnje dozvoljenih 300.000 tona i postali zavisnici od uvoza
Jedina preostala, u Kapošvaru, proizvodi 105.000 tona šećera godišnje, što je jedna trećina domaćih potreba. Ostalo se uvozi, po pravilo po znatno višim cenama nego što su u okruženju.
Da bi sprečio divljanje cena šećera ministar za regionalni razvoj Šandor Fazekaš je maja ove godine naredio da se iz robnih rezervi plasira 2.000 tona šećera u domaće prodavnice.
„Mađarska je unutar EU država koja je najdrastičnije uništila svoju industriju šećera i postala dobrim delom zavisna od uvoza. Ruke su nam trenutno vezane, pošto imamo ugovore s Briselom do 2014. godine, a onda ćemo videti kako da obnovimo proizvodnju tog vitalnog prehrambenog artikla“, rekao je tada Fazekaš.
Pomenuti odbor će ispitati i ko je od mađarskih funkcionera pristao da se odobrena kvota od 400.000 tona umanji čak za 75 odsto i time praktično uništi sva domaća proizvodnja šećera.
„Tokom 2008. i 2009. godine odustali smo od dozvoljene proizvodnje skoro 300.000 tona šećera godišnje, a sada smo uvoznici i to po paprenim cenama. Dospeli smo na taj način u podređen položaj, a domaćoj privredi je naneta velika šteta. Sada želimo da saznamo zbog koga i u čijem interesu je to učinjeno“, zaključio je Font.
