„Želim da svoj posao obavljam na normalan način“
Gost „Hrane za dušu“ u novembarskom broju BIZLife magazina bio je Miodrag Sovilj, novinar N1.
Zašto ste počeli da se bavite novinarstvom?
Novinarstvo je jedini posao kojim sam ikad želeo da se bavim. Već kao klinac bio sam fasciniran tim načinom života, kao i odnosom slobode tokom pisanja i težine javno izgovorene reči.
Pre određenog vremena postali ste neka vrsta heroja na društvenim mrežama samo zato što ste uputili jednu sugestiju predsedniku Srbije. Kakav je vaš stav o tome?
U pitanju je bila molba da se osoba na javnoj funkciji ponaša pristojno i profesionalno prema medijima. Ništa više od toga. Odjek u javnosti koji je ta molba izazvala pomalo me je i rastužio, jer u normalnoj državi to ne bi bila vest. Ponovo sam se uverio u to da smo, kao društvo, u velikom problemu. Želim da svoj posao obavljam na normalan način – da na pres-konferencije odlazim bez razmišljanja o tome kako će neko od predstavnika vlasti da reaguje na postavljeno pitanje, već da, iz poštovanja prema sopstvenoj funkciji, na to pitanje pristojno odgovori. Ne mislim da tražim previše.
Koji je danas motiv za bavljenje novinarstvom u Srbiji?
Mislim da živimo u jednom istorijski vrlo specifičnom periodu, koji je sa sobom doneo i nezapamćeni pad ugleda novinarske profesije. Važno mi je da danas mogu da se pogledam u ogledalo i mirno spavam, znajući da će sutra negde ostati zabeleženo da sam se svojim poslom bavio profesionalno onda kada je to možda bilo i najteže.
Ima li danas u Srbiji „leba” od novinarstva?
„Leba” ima. Problem je ako želite i malo maslaca. Novinarstvo nije jedna od profesija u kojoj ćete se obogatiti radeći svoj posao, ali pored materijalnih, u životu ima i drugih satisfakcija, koje novinarstvo definitivno pruža.
Kako izgleda vaš savršen dan?
Sedim negde u Istri, u hladu ispijam malvaziju, telefon nije povezan na internet, radni je dan, a ja sam to zaboravio.
Pesma za jutro, popodne i veče?
Zavisi kakvo je jutro, kakvo popodne, a kakvo veče. Nema pravila, puštam ono što mi se u tom trenutku sluša. Danas mi je dan počeo sa Bilijem Bregom i pesmom „Waiting for the Great Leap Forwards”, a planiram da nastavim sa sad već opsesivnim preslušavanjem novog albuma benda Ajdls „Joy is an Act of Resistance”. Uveče, kad imam najviše vremena za slušanje muzike, volim da se fokusiram na dobre tekstove, pa preporučujem T. V. Smita i „Generation Y”.
Kojem albumu ste stalno vraćate i zašto?
KUD Idijotima – „Megapunku”. To je prva kaseta koju sam dobio u životu, kad sam imao deset godina, i potpuno je neverovatno da me još uvek fascinira, dvadeset i kusur godina kasnije.
Poslednja knjiga koju ste pročitali?
„Neoplanta”, Lasla Vegela. Sjajna knjiga, koja se u načelu bavi fenomenom urbanog života grada Novog Sada tokom dvadesetog veka, a zapravo na najbolji način opisuje sve nelogičnosti društva u kom živimo i dan danas.
Film koji vam je promenio život?
Uh, ima ih puno. Sećam se utiska pod kojim sam bio nakon što sam prvi put pogledao „A Clockwork Orange”. Sličan osećaj imao sam sa skoro svakim filmom Kena Louča, ali bih izdvojio „Land and Freedom”. Kao i u muzici, podjednako su mi važni i izvedba i poruka.
Šta vas najlakše nasmeje, a šta rasplače?
Najlakše me nasmeju priče mog drugara Bodže, a rasplače bes zbog osećaja vezanih ruku pred nekim problemom.
Omiljeno mesto za savršen vikend?
Grožnjan, restoran „Pintur”, gde vam, nakon zatvaranja lokala, donesu novu buteljku vina i kažu da, kad završite, bocu i čaše samo ostavite na stolu.
Šta je vaša „hrana za dušu”?
Prekidi stvarnosti na dobrom koncertu, to prepuštanje energiji muzike i osećaju neizrečenog prijateljstva s ljudima koji su pored vas i dele tu emociju. Mislim da nikad neću prestati da uživam u tome.
Izvor: BIZLife magazin
Foto: N1
