I niste sami. Mnoga epidemiološka istraživanja, kod nas i u svetu, ukazuju na to da je zastupljenost paničnog poremećaja u opštoj populaciji između tri i četiri odsto. Procenat se može činiti mali, ali ako ga prevedemo na jednu firmu ili stambenu zgradu (a sve je više onih u kojima živi i radi više od 100 ljudi), verovatno još tri ili četiri osobe u vašoj blizini imaju napade panike. Prema istraživanju rađenom u Srbiji 2022. godine, 22 odsto stanovnika ima blagu anksioznu simptomatologiju, dok 7,2 odsto njih ima umerenu ili tešku anksioznu sliku. Možda samo i oni, kao i vi, to vešto kriju.

Piše: Tijana Ćup, psihoterapeut pod supervizijom i stručnjakinja za anksioznost i napade panike

Ko su ljudi koji imaju napade panike i šta im je zajedničko?

To je HR menadžer/ka zaposlen/a po preporuci koji/a duboko sumnja u svoju adekvatnost da obavlja posao iako je već nekoliko godina na toj poziciji i viši menadžment ne pokazuje nameru da ga/je u skorije vreme zameni nekim drugim. Ova osoba veruje da joj nedostaje samopouzdanje, ali ono što joj, zapravo, izaziva anksioznost jesu nerealistično visoki standardi kojima teži i sa kojima poredi svoja dostignuća i veštine. U poređenju sa drugima, uvek gleda u one koji su daleko ispred u ekspertizi, pri tome potpuno zanemarujući da verovatno imaju i duplo više godina radnog iskustva.

To je doktor/ka nauka koji/a duboko u sebi oseća da sve što je postigao/la, sve ono ko jeste – jednostavno, nije dovoljno. To su vam savremeni Sizifi, pred kojima se, taman kad doguraju na vrh jednog brega, ukaže novo uzvišenje, uz koje valja gurati. U tom usponu tragaju za doživljajem lične vrednosti, ali im to ultimativno postignuće često izmiče.

To vam je i odgovorna pčela radilica spremna da „potegne” za četvoro drugih. Često je na srednjoj liderskoj poziciji. Perfekcionista, sklona samokritici i dostupna non-stop i višem menadžmentu i ostalim kolegama. Ovu osobu obično mogu pozvati i nakon radnog vremena, i praznikom, i vikendom i zamoliti da hitno uradi nešto za firmu. I pristaće. Na sebe preuzima svu odgovornost onih kojima rukovodi, pa dolazi na posao prva, odlazi poslednja i, ako slučajno neko od pretpostavljenih zabušava, sama će obaviti njegov posao. Fantastičan radnik, ali nije dobra sebi.

Na kraju, napade panike imaju muškarci i žene koji imaju visoku toleranciju na hroničan stres i nisku toleranciju na pauzu. Ovo su ljudi hobotnice, čiji pipci uspešno opslužuju sve životne uloge dok konci ne počnu da pucaju.

Kod visokofunkcionalnih osoba i anksioznost je visokofunkcionalna

Izvana vam se može učiniti da su visokofunkcionalni pojedinci hrabri, sposobni i da sve konce drže u svojim rukama. I oni to i čine. Ali uz mnogo dodatne unutrašnje patnje, koja se s polja ne vidi. Ono što im je zajedničko jesu perfekcionizam, potreba da se dokažu, visok nivo kontrole, čak i tamo gde to nije realistično, i negativna slika o sebi. Često od sebe očekuju izvrsnost na svim poljima, kako u poslu tako i u privatnom životu. Zbog toga ulažu mnogo napora da tu izvrsnost i dostignu. Međutim, kako je savršenstvo često nedostižan ideal, to putovanje prati mnogo ličnog preispitivanja i sumnje u sebe. Uvek se pitaju da li je nešto moglo bolje i da li su uspeli opravdati očekivanja koja drugi imaju od njih.

Spoljašnja potvrda je nešto od čega lična vrednost ovih pojedinaca često veoma zavisi. Stalo im je do toga da se uklope u profesionalnu i stručnu zajednicu, s tim što istovremeno mogu veoma strepeti od mišljenja članova tih zajednica. Može se desiti da teško podnose kritiku i negativnu povratnu rekciju i da je koriste kao povod da oštro kritikuju i sami sebe. Ako se slučajno zateknu u radnom okruženju u kome se dramatizuju minorne greške, mogu se dovesti u situaciju da mnogo vremena troše na pisanje imejlova i druge bazične poslove iz straha da ne naprave grešku.

Sindrom „varalice”

Imposter sindrom ili sindrom „varalice” termin je koji opisuje tendenciju nekih osoba, češće žena, da svoja postignuća otpisuju. Drugim rečima, ove osobe imaju poteškoću da integrišu sopstvena postignuća i kvalitete i da ih dožive kao svoja. Umesto toga, veruju da su uspesi koje su postigli posledica srećnih vanjskih okolnosti, a ne njihova zasluga, dok su neuspesi isključivo njihova lična odgovornost.

Zbog nemogućnosti da uvide svoje kvalitete, često su u strahu da će biti otkriveni kao „varalice” koje su obmanule sve druge u kolektivu. Strepiće od toga da će u nekom momentu drugi da ih prozovu za neadekvatnost koju sami u sebi vide. Često im nije jasno šta vredno drugi pronalaze u njima i zbog čega biraju da s njima sarađuju, da ih unapređuju na više poslovne pozicije, kad, po njihovom mišljenju, ne ispunjavaju potrebne kriterijume u pogledu obrazovanja, stručne spreme, godina iskustva, oblasti u kojoj su iskustvo sticali i slično.

U psihoterapijskom procesu se često može čuti rečenica: „Kad bi oni samo znali kakav/a sam ja stvarno!” Ovo, naravno, doprinosi visokom stepenu anksioznosti, a nekad i napadima panike.

Barijere u traženju pomoći

U psihoterapijskoj praksi se mogu sresti pojedinci koji sa intenzivnom anksioznošću i napadima panike žive i po nekoliko godina, a nekad i deceniju, a da prethodno nisu potražili pomoć. Ili jesu, ali ako rezultati nisu stigli očekivanom brzinom, ili im stručnjak sa kojim su radili nije odgovarao, proteklo bi mnogo vremena pre nego što bi se ponovo odlučili na traženje pomoći.

Jedna od čestih barijera je samostigmatizacija. Obično dolazi u formi uverenja da bi osoba, u slučaju da se obrati za pomoć stručnjaku za mentalno zdravlje, sebi priznala da je „slaba”, „poklekla”, nedovoljno sposobna da se sa problemom stresa nosi sama i slično. Uz to, postoji značajna bojazan da bi drugi, ukoliko bi saznali da osoba ide na psihoterapiju ili konzumira farmakoterapiju za ublažavanje simptoma, mogli pomisliti da je „neuračunljiva” ili nesposobna za rad i adekvatno obavljanje posla.

U praksi često viđamo i osobe koje daleko veću pažnju pridaju blagostanju drugih nego brizi za sopstveno mentalno ili fizičko zdravlje. Ako se napadi panike i epizode intenzivne anksioznosti javljaju povremeno, dešava se da neke osobe, u momentu kad se problem povuče, izgube motivaciju za dugotrajnijim rešenjem.

Zbog svega ovoga se mnogi ljudi za pomoć obraćaju Guglu, društvenim mrežama, knjigama ili veštačkoj inteligenciji. I, osim Gugla, koji ih najčešće zastrašuje, ovi oblici podrške nisu nužno loši, ali često daju samo privremeno olakšanje i izvesno razumevanje problema, ali ne i način kako da ga reše.

Kako da se rešite napada panike?

Dobro obučen psihoterapeut vam može pomoći da naučite postavljati realistična očekivanja od sebe, pomoći vam da izgradite realističnu pozitivnu sliku o sebi, da prestanete da brinete kad to nije adekvatno i da steknete veštine koje će vam omogućiti ne samo da se uspešnije nosite sa stresom nego i da smanjite pritisak, koji, možda, sami sebi pravite. To će vam dati autoritet nad vašim osećanjima i zaustaviti napade panike. 

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.