Udruženje: Slučaj Er Srbije i autističnog dečaka, na žalost, samo jedan u nizu

Slučaj 11-ogodišnjeg Vida Antića koji ima autizam, a koji nije primljen na let Beograd-Tivat, stavio je ovih dana u centar pažnje autistične osobe, o kojima se najviše govori uglavnom 2. aprila, u danu koji je, širom sveta, njima posvećen. Neprijatnost koju je Vidova porodica doživela na beogradskom aerodromu, jer „Er Srbija“ zbog nervoze i vike nije želela da pusti dečaka u avion, na žalost, jedna je u nizu koju doživljavaju autistične osobe i njihove porodice. O tome govori Mira Tadić iz beogradskog Udruženja obolelih od autizma, kako kaže za BIZLife, uprkos svim problemima, srećna mama 28-ogodišnjeg Igora.

„Razumevanje društva i sistema su nam neophodni, To nam, u iščekivanju da će medicina napredovati, daje snagu da će se nešto promeniti. Poslednjih  godina se nešto menja, u smislu da se više priča o autizmu. Društvo više prepoznaje autizam, ali je neophodna podrška sistema. Jer, nadljudski napori porodica, na žalost, nisu dovoljni. Mi, prevashodno, tražimo da znamo da će naša deca biti zbrinuta na human način kada nas ne bude.

 Na koje sve prepreke nailazite?

Prva prepreka je čekanje na uspostavljanje dijagnoze, odnosno da se konstatuje da je reč o razvojnom poremećaju, a ne bolesti. Zatim je tu nedostatak zdravstvene zaštite prilagođene potrebama osoba s autizmom,  manjak servisa podrške… Očekujemo podršku sistema, posebno porodicama u kojima su deca s autizmom jedinci. Većina nas roditelja je napustila posao da bi non-stop bila s detetom, isključeni smo iz društvenih događanja… Ne žalimo se, samo tražimo podršku sistema da nam, na primer, deca budu zbrinuta kada treba da odemo u bolnicu, na sahranu, na neki događaj koji je značajan za ostale članove naše porodice… Kada se moj sin rodio pre 28 godina, na 10 000 dece rađalo se jedno autistično dete, danas, svako 60. dete ima neki vid razvojnog poremećaja!

 Koliko servisa podrške im je dostupno?

 Samo dnevni boravci, a ni oni nisu adekvatni. Usluga dnevnog boravka je prevaziđena kada dete napuni 15 godina. Tada bi trebalo da pređe u neki drugi vid stanovanja, uz podršku. Jer, šta će, na primer, moj sin od 28 godina u dnevnom boravku s decom mlađom od 15 godina? Mi, roditelji, tražimo pomoć Grada. Imamo inicijative i nudimo svu podršku.

Šta je s projektom Denkova bašta za smeštaj odraslih osoba s autizmom?

Denkova bašta je projekat koji je iniciralo beogradsko Udruženje za autizam, pre nekoliko godina je ušao i u budžet, ali se na tome stalo. Nakon što je projekat ušao u budžet, Agencija za investicije i stanovanje je saopštila da Gradska uprava nije obnovila zahtev za realizaciju tog projekta, što znači da su od njega odustali. U poslednje vreme nam se tim povodom niko nije obratio. Nema volje da se pomogne, posebno odraslim osobama s autizmom…  A našoj deci su potrebne manje domske zajednice, u kojima bi imali uslove slične kućnim kada izgube roditelje. Želimo da naša deca ne izgube sve našim odlaskom. Podsećam da stanovanje uz podršku već postoji u zakonu. Ima toliko napuštenog prostora samo u Beogradu, zašto ga ne privesti nameni?  U mestima poput Kule i Pančeva to pitanje je mnogo bolje rešeno.

Kakva je komunikacija s nadležnima?

Primali su nas, razgovarali s nama, ali nije dovoljno samo razumevanje koje ostaje na rečima i lepo napisano saopštenje posle sastanka s nama. Potrebno je da te dobre namere verifikuje Skupština.

[preporucene_vesti ids=“272899, 272833″]

Izvor: BIZLife

Foto: Pixabay

Piše: Nataša Mijušković