Sve vam Srbi mogu oprostiti, osim uspeha

Aja Jung, osnivačica i umetnička direktorka Beogradskog festivala igre, povodom 20. izdanja BFI, za BIZLife govori na koji način će ovaj događaj razdrmati domaće umetničko tržište

Na Beogradskom festivalu igre očekujemo 17 kompanija iz 11 zemlja, sa više od 30 koreografskih postavki koje će videti publika u Beogradu i Novom Sadu. Preciznije podatke daje nam Aja Jung, osnivačica Beogradskog festivala igre.

Aja Jung

• Beogradski festival igre je nastao pre dvadeset godina. Kako ste došli na ideju da organizujete ovakav festival?

Na početku nije bio ovakav. To je festival koji je rastao, postajao svake godine sve hrabriji, osvajajući sve više publike u zemlji i ugleda u inostranstvu. Umeli smo da kažemo da je Beogradski festival igre bio mali eksperiment koji se otrgao kontroli onih koji su verovali da uređuju kulturni život i usmeravaju kulturnu javnost u nekom svom pravcu. Danas je taj pravac suprotan u odnosu na onaj u kome je pobegao svet kome smo tobože toliko težili, dok je naš festival deo ozbiljne evropske porodice značajnih umetničkih događaja.

• Kako ste u uslovima nove realnosti ipak uspeli da organizujete Festival igre?

Meni je u Srbiji svaka realnost bila komplikovana. Nekada manje, nekada više. Ne sećam se apsolutnog blagostanja u kulturi, ni kontinuiranih a izuzetnih umetničkih rezultata. Bude ih tu i tamo, u formi incidenta. Tako je i svaki festival bio incident, uz rovovsku borbu od početka, kao da prethodno iskustvo ili aplauzi ne postoje. Dokazivanje da je program senzacionalan, da su zvezde istinske, a izvođenja novih dela u ozbiljnoj prednosti u odnosu na čuvene svetske metropole – odnosilo je mnogo energije. Baš kao i rizik da nećemo moći da platimo sve troškove, da obezbedimo sve uslove, pa onda kašnjenje odluka, promena njihovih donosilaca, uz sve lokalne i globalne potrese koji se obično razbukte u proleće.

Jedino je publika bila sa nama, što je dovoljno za podstrek i trajanje. Mislim da sam tokom pandemije, u vreme jezivih zatvaranja, kada smo se bavili odlaganjem naših predstava, dobila najlepše poruke nepoznatih ljudi koji nas godinama prate. Nad nekim pismima sam umela da zaplačem. Zbog te publike je vredelo biti tu, a ne na nekom drugom mestu.

• Koja su najvažnija imena koja će se pojaviti pred beogradskom publikom?

Možda Hofeš Šehter, koji sa svojom trupom iz Londona dolazi kako bi preuzeo Nagradu „Jovan Ćirilov”. Ili Blanka Li, koja nam donosi prvu VR predstavu u Srbiju. Ne treba zaboraviti ni čudesnu Kristal Pajt, kao ni Gabrijelu Karizo, Orli Portal, Šaron Ejal… Mnogo moćnih ženskih koreografskih rukopisa ove godine ćemo pratiti na festivalu. Ipak, radujem se i prvoj cirkuskoj predstavi, koju je osmislio isključivo muški tim od šest igrača, akrobata. Komad pariskog Galaktik ansambla namenjen je svim generacijama i apsolutno je fascinantan.

• Da li ćemo na ovogodišnjem festivalu videti neke premijere?

Da smo u Italiji, rekla bih vam da su sve premijere, odnosno sve naše predstave su prima nacionale. Budite sigurni da ih ni u regionu još niko nije video, osim predstavu iz Atine, koja je izvođena u Onazisovom centru. Međutim, posebnu čast nam čini koreograf Mauro de Kandija, Italijan koji živi i radi u Nemačkoj i koji kreira posebno za 20. Beogradski festival igre. Svetsku premijeru će izvesti Balet Torina, i to početkom aprila u Novom Sadu. U pitanju je Faun, večita inspiracija koreografa po Malarmeovoj poemi. Ovoga puta Faun je u jednom sasvim neočekivanom ruhu. Ili bez ruha. Videćemo. Hrabar i drugačiji, svakako.

• Na čelu ste tima koji organizuje ovaj tradicionalni festival. Možete li nam ispričati koji su najveći izazovi, a koji najlepši događaji koje pamtite tokom organizovanja?

Svaka velika i važna trupa veliki je izazov, jer u Beogradu i Novom Sadu ne postoje idealni prostori za njihova gostovanja. Način na koji posluju naši teatri tužno je arhaičan u vremenu i lokalan po svom karakteru. Ovo govorim sa velikom tugom, a ne sa željom da nekoga uvredim. Naprotiv, uvek postoje pojedinci koji su sjajni, ali je njihov entuzijazam ograničen i vremenom ih pregaze sistemi koji ne funkcionišu. Pamtim sve lepe trenutke, a vremenom sam naučila da ono što je bilo teško pretočim u anegdote. Tako se nasmejemo svojim nedaćama i slavimo svoju dovitljivost u onim trenucima kada bi svako normalan odustao.

• Šta vam je najteže palo kao organizatoru tokom ovih dvadeset godina?

Mržnja koju sam osetila na svojoj koži i na koži svoje dece. Sve vam Srbi mogu oprostiti, osim uspeha. Još ako ste žena, samostalna i slobodna, gaziće vas dok mogu.

• Na šta ste posebno ponosni u svom dvadesetogodišnjem radu?

Ponosna sam na svoj tim, na kreativne i odgovorne ljude sa kojima radim. Ponosna sam na sve svoje prijatelje i na partnere festivala koji su sa nama i u dobru i u zlu. Moj rad u Srbiji je zavredeo dva izuzetno značajna međunarodna priznanja. Odlikovana sam od strane italijanskog predsednika Serđa Matarele i postala sam francuski vitez umetnosti i književnosti odlukom ministarke kulture Odri Azule.