Srećan Osmi mart!
Piše: Vedran Ivanković, Senior Specialist for Corporate Communications, Addiko Bank
Dvadeseti vek je bio vek borbe za ljudska prava. U taj korpus ušla je i rodna ravnopravnost, odnosno borba za prava žena i njihovu jednakost. Iskreno, a i krajnje lično, sa ove vremenske distance, meni nije jasno koji su to razlozi što su žene diskriminisane i kome je to palo na pamet da, recimo, glas jedne žene vredi manje od glasa bilo kog muškarca. Još mi je manje jasna podela na muške i ženske poslove i zašto neko na razgovoru za posao dobije pitanje o tome da li i kada planira potomstvo. Neki poslovi su teži i žene zbog fizičke snage ne mogu da ih rade toliko dobro kao muškarci, ali ima mnogo poslova koje muškarci zbog mentalnih barijera slabije rade nego žene. Šta je tu onda teže i ko je jači pol?
Sad da stavimo to u prizmu komunikacija. Vraćajući se kroz istoriju, možemo da vidimo da su većinu činili muškarci. Nažalost, popularna serija „Mad Man” je toliko realno prikazala tadašnju situaciju, gde muškarci pijuckaju viski u kancelarijama dok im velike ideje padaju na pamet, dok su žene uglavnom sekretarice. Kad sam krenuo da kopam dublje po istoriji komunikacija, u tim pretragama sam našao zanimljiv primer iz dvadesetih godina dvadesetog veka. Edvard Bernajs je iskoristio trenutak i borbu za ravnopravnost polova da organizuje protest sa ciljem da ženama bude dozvoljeno pušenje na javnom mestu. On je na ulice izveo žene sa cigaretama, promovisao njihova prava i ravnopravnost, ali i svog klijenta. Etički, i gledano iz ovih cipela – klizavo. Tada je to bila jedna od najuspešnijih kampanja, koja je ušla u udžbenike komunikacija i mi je sada proučavamo. Danas, kada pogledam po agencijama, ali i na strani kompanija, vidim uglavnom žene koje se bave komunikacijama. Malo je muškaraca u profesiji. Potpuni zaokret u odnosu na „Mad Man” vreme.
Ono što je univerzalno u ovoj arhivskoj priči jeste kontekst. Kada pravimo kampanje, posebno iz domena odnosa sa javnošću, možemo da u razne kontekste stavimo neku našu priču. To se nije promenilo. Mediji su iskoristili priču da kažu kako se treba boriti za jednakost polova i sve vreme su slikali žene sa cigaretama. Tada možda i ta mala, uslovno rečeno, obmana nije naišla na osudu, s obzirom na to da je cilj bio dobar, a pušenje još uvek nije bilo zabranjeno. Ako stavimo to u današnji kontekst, morali bismo da sadržaj prilagodimo vremenu i ponudimo ga medijima i javnosti da kažu svoj sud.
Čini mi se da smo danas, sto godina posle te Bernajsove podvale, otišli u drugu krajnost i postali smo preosetljivi i previše politički korektni. Nasilje i diskriminacija svih i svačega nalaze se na sve strane. Muškarci i žene se tretiraju kao roba, a deca se svaki dan međusobno ubijaju i to postavljaju na društvene mreže. Kada kažem da je preosetljivost pojačana do krajnjih granica, mislim na mučenog Pepea le Tvora. Serijski udvarač koji misli da je šarmantan i mirišljav pre svega je uporan i dosledan. Crtani lik koji je decenijama uveseljavao generacije postao je silovatelj i progonitelj. Holivud je otišao toliko daleko da je tog crtanog lika izbacio iz filma zbog svega što on jeste. Odmah su se zapalile društvene mreže, čak su i mediji krenuli da pojačavaju debatu o toj temi. Nešto što je smešno i dečje – postalo je nasilno. Sa druge strane, svaki dan smo bombardovani veštačkim grudima, raskomadanim telima i scenama brutalnog nasilja.
Deci su uzori likovi iz domaćih i inostranih rijaliti emisija, koji veći deo vremena viču jedni na druge i psuju – i sve to nije problem, ali zato Pepe jeste.
Pošto smo sva prava žena, manjina, ljudi druge boje kože rešili, ekoloških problema nema, kao što nema gladnih. Svi imaju prava na besplatno školovanje i besplatnu medicinsku zaštitu. Vlada opšta jednakost skoro kao u utopijskom komunizmu.
Možda je došlo vreme da se pozabavimo pravima crtanih junaka, odnosno da im sudimo i osudimo ih na brisanje gumicom. Zeka Rodžer se izvukao jer su provalili ko mu je smestio, još onomad s kraja osamdesetih.
Izvor: BIZlife magazin
