Srbin koji napada HBO

HBO serija „Igra prestola“ je najgledanija serija ove Pay TV kablovske televizije u istoriji.

Postala je rekorder po broju Emi nagrada, a svake godine uz svaku novu sezonu beleži porast gledanosti. Kako je saopštila kompanija Nielsen koja se bavi marketinškim istraživanjima, nedavno je poslednju epizodu sedme sezone „Igre prestola“ gledalo oko 16 miliona ljudi. HBO kaže da svaku epizodu na različitim platformama pogleda oko 30 miliona ljudi.

Bez obzira na masovnost i opštu histeriju u celom svetu, postoje glasovi koji nemaju lepe reči za autore ove serije. Jedan od njih je i novinar Miodrag Zarković, koji je rešio da se pozabavi ovom temom. Dokumentarac koji započeo pre godinu i po dana snimajući u Njujorku, Geteborgu i Parizu bavi se fenomenom serije, „sakaćenjem“ čuvenog dela Džordža R.R. Martina po kojoj je snimana  i kako kaže za BIZLife magazin „zaprepašćenošću nad time koliko su učesnici javnih rasprava spremni da slepo podržavaju nešto što ne valja, samo zato što iza toga stoji gigant kakav je HBO“.

„Upravo zbog toga što je reč o TV seriji, nečem naizgled bezazlenom, bilo mi je zanimljivo da ispitam dokle mogu da idu novinarska poslušnost i autocenzura, odnosno sveopšti konformizam. Sve ovo oko „Igre prestola“ je maltene preslikan slučaj carevog novog odela. I, ako su toliki činiocu spremni da se pretvaraju i da vrdaju u vezi s jednom TV serijom, onda možda i ne čudi što onoliko lažu i iskrivljuju stvarnost po daleko ozbiljnijim pitanjima, kao što su ratovi i međunarodni odnosi,“ kaže Zarković i dodaje:

„Nije „Igra prestola“ ni prva ni poslednja izvikana i precenjena stvar, ali sam ubeđen da ovakav raspon između ništavne kakvoće samog proizvoda i neumerenih pohvala koje pljušte sa svih strana, do sada nije viđen. Iz razgovora sa kolegama novinarima koji prate TV programe, saznao sam koliko je snažna reklamna kampanja za „Igru prestola“. Kažu da nikada u promociju neke TV serije nije uloženo ni približno toliko sredstava.“

________________________________________________________

Uskoro i na američkom tržištu

„Doslovce smo u završnici postprodukcije, dani su u pitanju. Čim bude završen, film će ići u prodaju preko interneta. U pregovorima sam sa nekoliko mogućih distributera u Americi. Niko od njih nije filmski disributer, ali svi imaju uticajne portale i dopiru do miliona internet korisnika, što je za prodaju preko mreže daleko korisnije,“ najavljuje Zarković.

________________________________________________________

Šta je najveći greh HBO-a kada je u pitanju serija „Igra prestola“?

Isključiva usredsređenost na zaradu, koja je dovela do toga da se radnja i likovi iz Martinovih knjiga prepravljaju po najnižim ukusima i za najširu publiku. Ubeđen sam, međutim, da je HBO takvim pristupom zapravo na gubitku – oni jesu zaradili ogromne svote ovakvom serijom, ali da su se više držali izvornog štiva serija bi im bila još i gledanija, a i ugled bi bio daleko veći. To je još jedna posebnost „Igre prestola“: uvek možemo da uporedimo TV seriju sa knjigama i da sagledamo sav potencijal izvorne priče koji je protraćen. Do sada je to moglo sa filmskim ekranizacijama, ali ovakva TV serija po razmerama i zahvatu daleko prevazilazi filmove, i pruža daleko više prilika za mnogo dublja poređenja.

Zašto HBO „prepravlja“ Martinovu knjigu?

Mislim da niko u HBO-u nije prepoznao istinske odlike Martinovog štiva. Voleli ih ili ne, ali Martinove knjige nisu žanrovska literatura. Njegova ambicija i njegovi uzori, a to su mnogo više Ficdžerald i Fokner nego Tolkin, govore da Martinove knjige nisu puka fantastika. Ali, HBO je celoj priči očigledno pristupio kao klinačkoj fantastici, kao igrariji koja, za razliku od Tolkina, još ima i obilje seksa, pa je utoliko i unosnija za ekranizaciju.

Koje su najočiglednije „greške“ koje se nalaze u seriji?

Toga zaista ima u nedogled. Bukvalno svaka epizoda serije sadrži ordinarne budalaštine, kakve je teško naći i u tupavim holivudskim hitićima o superherojima. Od dijaloga, preko nasilja i seksa, pa do samog zapleta, sve je uprošćeno i uprostačeno do krajnjih granica. Zaista verujem da ne postoji sličan primer ekranizacije koja se prema izvornom štivu odnosila s takvom bahatošću i tolikim nepoštovanjem.

Dajte nam konkretan primer.

Evo jedne scene koju pominjem i u dokumentarcu. Robu Starku njegova žena Talisa saopštava da je trudna, a on je, iznenađen, pita „Da li si sigurna?“, na šta ona, valjda zbunjena njegovim izrazom lica, uzvrati svojim pitanjem: „Da li si ljut na mene?“ Pazite, radnja se dešava u srednjevekovnim uslovima, kada ne postoji ni ono što danas nazivamo „porodično planiranje“, a kamoli pilule za kontracepciju. Šta onda njeno pitanje uopšte može da znači?! Zašto bi on bio ljut na nju? Zato što nije popila anti-bebi pilulu? Možete li da zamislite scenu u nekom našem filmu, gde kneginja Milica kaže Lazaru da je trudna, on se iznenadi, a ona ga zaprepašćena pita: „Da li si ljut na mene?“ Mislim da to ni najnedarovitiji student FDU-a ne bi nikada napisao! To kao da je scena prepisana iz „Seksa i grada“, a ne Martinovih knjiga.

U dokumentarcu se baviš i reakcijom glumaca kada ih pitaju da li su pročitali knjigu. Da li je slučajno da baš niko od njih nije čitao Martina? Kako to komentarišeš?

Vrlo retki među njima su pročitali knjige, ali čak ni to nije sporno. To je na njima i na producentima serije, da odluče da li će da čitaju knjige ili neće. Ali je meni nešto drugo bilo zanimljivo, a to je objašnjenje koje su smislili za javnost, kako ne bi naljutili ljubitelje Martinovih knjiga: kao, glumci su sami izbegavali da čitaju, kako ne bi o likovima koje igraju znali više nego što je korisno! Navodno, ako Piter Dinklidž pročita svih pet knjiga i zna sve što se dogodi Tirionu, onda će imati problem da se mentalno vrati unazad i da glumi Tiriona onakvog kakav bi trebalo da bude u prvoj ili drugoj sezoni. Ne sećam se da je ikada ijedno objašnjenje bilo toliko besmisleno. Prosto čovek da ih pita kako bi onda glumili istorijske ličnosti! Ispada da je teško glumiti Karađorđa ili Napoleona na vrhuncu moći, ako znaš kako su skončali. Da ne pričam o tome da bi, po njihovoj logici, glumci po pravilu morali da odbijaju ekranizacije knjiga koje su već pročitali!

Da li ti je bio problem da pronađeš sagovornike za dokumentarac?

Pronalaženje sagovornika je, na moj iznenađenje, išlo dosta sporo i teško. Mada nikada nisam delio ona uobičajena mišljenja o „slobodoumnom“ Zapadu, ipak sam verovao da je TV serija dovoljno bezopasna kao predmet razgovora, pogotovo za ljude koji o toj seriji i inače pišu ili izveštavaju gotovo svakodnevno. Ispostavilo se, međutim, da je retko ko od američkih TV kolumnista voljan da stane pred kamere neke nezavisne produkcije sa drugog kraja sveta – možda zato što im to nije dovoljno privlačno, a možda zato što ne vole da neko za promenu propituje njih. Obratio sam se bukvalno desetinama američkih kolumnista, koji su svi izdašno pisali o „Igri prestola“, ali mi je retko ko među njima i odgovorio, a i oni koji jesu uglavnom bi se ljubazno zahvalili na pozivu i bez daljeg obrazloženja samo rekli da moraju da odbiju.

Ko je na kraju pristao?

Nekim čudom, na razgovor je ipak pristao Vern Gej, TV kolumnista velikog dnevnog lista „Njuzdej“, kao i Lora Miler, koja se doduše bavi književnom a ne TV kritikom, ali je dosta pisala o „Igri prestola“ zbog knjiga Džordža Martina. U Geteborgu sam intervjuisao Elija Garsiju, koji je ne samo Martinov lični prijatelj i vrhunski poznavalac njegovih knjiga, u Parizu mi je sagovornik bio Floren Vijel, a iz Nemačke je Stefan Sase, profesor istorije i neumorni esejista koji nastupa sa gledišta velikog ljubitelja i knjiga i serije.

U Srbiji smo intervjuisali dve dame: Anu Ilić, iskusnu urednicu TV rubrike u više dnevnih listova koja priča o nezabeleženo snažnoj reklamnoj kampanji za „Igru prestola“, i profesorku sociologije Aleksandru Đurić, koja je specijalizovala upravo nove oblike zavisnosti gledališta od TV sadržaja.

Samo da napomenem još jednu zanimljivost: na početku potrage, dva čoveka zaposlena direktno u filmskoj industriji savetovala su me da odustanem od sagovornika među filmskim profesionalcima, jer niko nije lud da javno govori protiv HBO-a. Ta dva čoveka se međusobno ne poznaju, jedan je Amerikanac a drugi je Srbin koji već decenijama živi i radi tamo. I obojica su mi rekla isto. Pretpostavljam da mi je ta preporuka spasila mnogo vremena i živaca.

Sve bi, naravno, išlo daleko lakše i brže da sam imao koproducenta u Americi koji bi pronalazio i ugovarao sagovornike, ali onda bi ta osoba imala možda i presudan uticaj na konačan izgled dokumentarca, a to nisam želeo.

Koga gađaš ovim dokumentarcem? Ljude koji gledaju seriju ili one koji su čitali knjigu?

Pretpostavljam da će dokumentarac najviše zanimati one koji dele moje mišljenje, a takvih nije malo. Iako se mejnstrim mediji prave kao da ne primećuju nezadovoljnike, onih koji su poput mene duboko razočarani „Igrom prestola“ ima na milione. Nisu većina, ali nikako nisu ni zanemarljivi po brojnosti. I sve su glasniji, barem po mnogobrojnim i vrlo posećenim internet raspravama. Naravno, trudio sam se da dokumentarac ne bude odbojan ni onima koji vole „Igru prestola“ i uživaju u njoj, a najsrećniji bih bio ako je zanimljiv čak i onima koji nikada nisu gledali seriju ili čitali Martinove knjige.

________________________________________________________

Nesporno dopadljivo, ali…

„Svako od nas uživa u određenim stvarima za koje inače zna da su glupave ili prizemne. „Igra prestola“ je nesporno dopadljiva, čim je ovoliko omiljena i gledana. Mene je zapravo zanimao koren te dopadljivosti, da li je ona utemeljena u nečemu što je objektivno valjano, ili pak u šarenom omotu iza koga se krije isprazna suština. Lično sam najčvršće uveren da je ovo drugo po sredi, a nadam se da će onima koji pogledaju moj dokumentarac, čak i ako se ne slože u potpunosti, makar biti savršeno jasno zbog čega sam tog mišljenja“, kaže Zarković.

Fair Game- The critical universe around HBO’s Game of Thrones (trailer) from Miodrag Zarkovic on Vimeo.

Izvor: BIZLife magazin

Foto: BIZLife, Youtube screenshot

Piše: Milovan Miličković