Piše: Darko Soković, Rukovodeći partner za strategiju i razvoj, Propulsion

Darko Soković, Rukovodeći partner za strategiju i razvoj, Propulsion

Nikakva „fuzija” nije pomogla: vrlo netipično za bilo koji američki kontekst, poveća grupa nas Evropljana samo je ustala od stola i demonstrativno napustila taj nikad nezapočeti razgovor, uz oštro „Good bye!” gospođi na čelu lokalnog poslovnog udruženja doseljenika s istoka Evrope.

Pa dobro, kakav je to faul napravila predsednica ove malene komore?

Iako se slabo razumem u bejzbol, taj sinonim za Ameriku (sumnjam, doduše, da i većina Amerikanaca zna tek pomalo), znam ipak samo da, kada neki igrač ili trener počini najveći greh, to za sobom povlači „ejection”, to jest izbacivanje. Sudija ga izriče kad se pređe granica dopuštenog, ili dogodi fizički napad. Video sam to svojim očima nedavno, na jednom kanzaškom bejzbol meču gde su domaći Rojalsi savladali čikaške Vajt Sokse sa 6 : 2, što je ujedno bilo i najveće uzbuđenje ove višesatne utakmice.

E pa, baš tako je bilo i u Šarlotu. Niko nas nije udario, ali udareno je u samu srž našeg evropskog osećaja za ispravno i pogrešno. Vrlo elokventna i elegantna poslovna žena poreklom baš iz našeg dela sveta predstavila se kao Ruskinja (pa gde je sad „melting pot”, ta neumorna mešalica vrednosti i identitetâ koji od svih pridošlih nacija u Ameriku pravi samo jednu – američku?), pitala Ukrajince i Estonce za stolom da neobavezno porazgovaraju na ruskom i, da ne trepne, rekla kako njena mreža „ujedinjuje i Ruse i Ukrajince u Šarlotu”, pa da „ne treba da se obaziremo na rat, već da gledamo u budućnost”. Za nas, čist „ejection”, prestup koji ruši samu igru, koji tera publiku da ustane i napusti teren.

Možda je ipak trebalo da budemo veće diplomate, jer – i tu se vredi malo zaustaviti – možda je ona ipak imala neku nespretnu poentu. Amerika često funkcioniše upravo tako: ne gleda sukob, već sve okreće na poslovne prilike, traži način da svi ostanu za stolom, da se igra nastavi, makar po cenu da se pravila rastegnu do neprepoznatljivosti. To je filozofija biznisa, filozofija slobode kodirane u američkom ustavu i svega na čemu američko društvo uopšte počiva.

Bejzbol, očigledno najsporiji sport na svetu, stvarno je dobar primer ovoga. Svaki taj meč višemilionski je poslovni događaj. Himna, zastave, maskote, reklame, „Kiss Cam”, tombola, majice, oglasi… Sve to jer čitave porodice nisu tu ni došle da s pažnjom isprate šta se događa na terenu, nego da se dobro zabave i troše, troše, troše. Svaka neobjašnjiva pauza, svako nepotrebno stajanje na bazi, svaki dosadni minut nije greška, nego prilika za pivaru, za oglas nekog telekoma, za prodaju hot-dogova i majica, za desetine hiljada zaposlenih koji žive od tog rituala. Možda je bejzbol toliko spor upravo zato da sve to može da cveta oko njega.

I inače je u ovoj velikoj zemlji posao sve, samo ako to čovek želi. Ako bi vas sad uhvatio biznis-nemir, recimo, ne treba vam nikakva niti dozvola ni registracija. Osmislite to što imate – i kao preduzetnik pod svojim imenom možete izaći na slobodno tržište već danas. Ako biste ipak pravu firmu, LLC (rođeni brat našeg d. o. o.) osniva se onlajn, za par sati, s odobrenjem u roku od dan-dva, zavisi u kojoj saveznoj državi. I, naravno, imate da platite porez, jer niko živi nije izbegao američku poresku, IRS.

Ali ni najveća poslovna prilika ne spasava od dna američkog sna – beskućništva. U Šarlotu, više od pet hiljada dece spava na ulici, a čak i ljudi iz Bank of America (koja tamo ima globalno sedište) završavaju kao beskućnici, slikovito objašnjava Džudit Braun, predsednica asocijacije „70Forward”, borkinja za prava ljudi s invaliditetom kakvoj nema ravne. Čitavu karijeru je provela baš u toj poslovnoj, korporativnoj Americi, da bi danas, nakon što je odgojila dva sina s autizmom, bila u stanju da i sama prestane da prikriva svoje invaliditete i da se istovremeno bori za druge.

S debelim, debelim naočarima, koje namerno nosi (a nekada nije, da bi prolazila ispod radara neprijatnih pogleda na poslu), Džudit živo ilustruje koliki problem ove zemlje jeste beskućništvo, a još veći sistem zdravstvene i socijalne zaštite. To jest, ništa nije problem ako možeš da platiš. Ako ne možeš, treba i do pet godina da se izađe pred invalidsku komisiju, ne bi li se ostvarila bar neka prava i novčana pomoć. A u međuvremenu? Pa, ko se kako snađe.

Pomoć se ne podrazumeva, pa će biti i da ti u Americi treba svaka vrsta znanja, sposobnosti i poznanstava da privučeš pažnju tadašnjeg predsednika, potpredsednice i federalne vlade na svoj mali grad u planinama, zapadno od Šarlota, kada ga pohara jedan od najrazornijih uragana u istoriji SAD, kao što je to bio slučaj sa zvezdanim liderstvom gradonačelnice Ešvila, grada najgore pogođenog uraganom Helen 2023.

Biće da je naša istočnoevropska poznanica s početka, kad je u Ameriku došla, čvrsto rešila da će na poslovnoj lestvici ići samo napred, bez obzira na cenu, makar i ne bila posebno osetljiva na istočnoevropske svilene uši. Biće da je jasno i vlasnicima bejzbol klubova, roju biznisa koji oko njih orbitiraju i onih malih restorana i kafića u Šarlotu da šou ne sme stati ni po koju cenu. Biće i da, čak i kad ti Amerika dosudi „ejection”, ipak ti treba heroina poput Džudit Braun da te svojom pažljivo tkanom mrežom podrške dočeka.