Samo tri osiguravajuće kuće u Srbiji nude polisu osiguranja potraživanja

Osiguranje potraživanja, kao meru preventive, u našu poslovnu zajednicu donele su strane kompanije, jer je to u njihovim matičnim zemljama sasvim uobičajeno. Ubrzo su tu praksu preuzele i naše velike kompanije, dok je za srednje i male biznise to nepoznanica ili nepotreban trošak, uprkos činjenici da su oni mnogo više izloženi riziku.

„Mala i srednja preduzeća imaju manje kupaca, manju disperziju potraživanja i zbog toga su više zavisna, pa se tu sad postavljaju ključna pitanja: Koliko možeš da izdržiš kao kompanija ako tvoji kupci prestanu da plaćaju?, Da li zavisiš od jednog kupca ili od više njih?. Kada znaš dobro taj tvoj status, onda jasno vidiš da li ti treba osiguranje potraživanja ili ne treba” – objašnjava dr Jan Janać, ekspert u oblasti osiguranja i direktor kompanije Respect Srbija.

Na njega se nadovezuje Dejan Vukotić, direktor Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza: „Sudbina tvog kupca može da se promeni u tri sata, bez obzira na to da li je iz Zapadne Evrope, regiona Balkana ili sa Istoka. Stoga je osiguranje potraživanja nešto što ne treba samo da vam omogući opstanak, nego i rast i proboj na nova tržišta.”

Dejan Vukotić (CorD magazine)

Praksa naših privrednika je takva da će oni, preko stranih ambasada ili privrednih komora, pokušati da se informišu o bonitetu potencijalnog inostranog partnera, kako bi unapred sprečili potencijalni problem, ali se, ipak, neće opredeliti za polisu osiguranja potraživanja kao meru potpune sigurnosti. Međutim, postavlja se pitanje šta ako vaš poslovni partner ne želi osiguravaču da dostavi podatke o bonitetu, bez koje se polisa osiguranja potraživanja i ne može napraviti.

„Vaš klijent, zapravo, mora da dostavi sve podatke osiguravajućoj kući, što je zahtevan i obiman posao, pa klijenti to nevoljno rade. Od toga kakav vam je klijent zavisi kakvu ćete premiju morati da platite osiguravajućoj kući, koja to prvo mora da utvrdi” – poručuje Dragijana Radonjić Petrović, potpredsednica Saveza ekonomista Srbije, i dodaje: „U takvim slučajevima vaš klijent će, možda, robu ili uslugu, jednostavno, potražiti na drugom mestu, od nekog drugog ponuđača koji mu te podatke ne traži. Dakle, ja mislim da osiguravajuće kuće to jesu prepoznale kao priliku, ali od osiguranja potraživanja nisu mogle da naprave dobar proizvod.”

Ne treba zaboraviti da sada imamo poslovnih nepoznanica više nego ikad. Usled globalne ekonomske krize, poskupeo je transport, lanci snabdevanja su otežani, inflacija pogađa gotovo svaku zemlju u svetu, a zajmovi nikada nisu bili skuplji. Upravo zato bi trebalo osigurati potraživanja, jer i najodaniji poslovni partner preko noći može doći u situaciju da ne bude u mogućnosti da ispoštuje dogovoreni rok plaćanja.

„Ukoliko dođe do produženih rokova neplaćanja, ukoliko vam kupac ode u stečaj ili likvidaciju, onda nastupamo mi, onda mi tu štetu isplaćujemo. Ako to potraživanje nije ustupljeno, onda to isplaćujemo našem klijentu direktno na račun, a ako je ustupljeno, onda isplaćujemo ustupiocu, odnosno banci, faktoring kući ili unutar kuće zatvaramo ta potraživanja” – pojašnjava direktor AOFI Dejan Vukotić.

„Osiguranje uvek posmatramo kao neku komplikovanu stvar, kao nešto što ima puno sitnih slova, u šta moraš da se udubiš da bi razumeo, pa nisi mogao da naplatiš štetu jer nešto nisi dobro pročitao i tako dalje” – ističe dr Jan Janać i naglašava: „Osiguranje potraživanja je najjednostavnija vrsta osiguranja. Izabrao sam kupce, odredio sam limite po tim kupcima, osigurao sam, nije mi platio, naplatio sam.”

Jan Janać (HeadRoom Art / Respect IBS)

Neinformisanost je jedan od najvećih uzroka slabe zainteresovanosti privrednika za uslugu osiguranja potraživanja, mada je finansijski moment, ipak, tu presudan. Na primer, izvoznici iz Srbije su dobro informisani, imaju i profesionalne savetnike, ali se čini da u tim rizičnim poslovima najčešće igraju na kartu poverenja.

„Taj naš mentalitet: ’E, to mi je super kupac, znamo se, radimo već deset godina’ – sve je to u redu, ali to ne treba bilo koga da spreči da i takvog poslovnog partnera osigura. Sa druge strane, mnogi privrednici u Srbiji ne shvataju prednost da u slučaju osiguranih faktura, ako ih ustupite nekoj banci, oni to u svojim knjigama vode kao naplaćeno potraživanje. Tu nema regresa i opterećujućih stavki u bilansu. Jednostavno, ti si svoje potraživanje naplatio, iako ono, zapravo, još nije naplaćeno” – objašnjava prvi čovek Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Dejan Vukotić.

Na njega se nadovezuje potpredsednica SES-a Dragijana Radonjić Petrović: „Ja mislim da bi ova kriza nelikvidnosti morala da bude upozorenje. Mi moramo reći klijentu da ne možemo da nastavimo saradnju ako se ne osigura potraživanje, jer banka, na primer, u tom slučaju neće hteti da nas kreditira ili nam refinansira neki zajam. Dakle, kako bi osiguranje potraživanja zaživelo, moraju se uvezati i edukovati svi učesnici na finansijskom tržištu, a tu mislim i na privredu i na banke, faktoring kuće i osiguravače.”

Zanimljivo je da ni same osiguravajuće kuće nisu dovoljno upoznate sa polisama osiguranja potraživanja, pa se može reći da i one snose dobar deo odgovornosti za to što privreda ne zna koje su njihove prednosti. Procedura iz ugla onog koji želi da se osigura nije komplikovana, ni polisa nije toliko skupa koliko se misli, a plasman je potpuno zaštićen.

Gospodin Janać iz kompanije Respect Srbija kaže da je procedura osiguranja potraživanja, zapravo, jednostavna: „To funkcioniše tako što odaberem kupce koje želim da osiguram, obrt po tim kupcima je, na primer, milion evra, a od toga je cena osiguranja između 0,2 i 0,4 posto. Dakle, za manje od jednog procenta od ukupnog godišnjeg procenta po kupcu ja platim sigurnost da će taj novac stići na moj račun.”

Dragijana Radonjić Petrović, potpredsednica Saveza ekonomista Srbije (Privatna arhiva)

Sa druge strane, direktor AOFI Dejan Vukotić upozorava: „Ljudi ne shvataju da bi trebalo osigurati ceo portfolio, i to iz dva razloga. Jedan razlog je to što može da se projektuje ’cash flow’ i čitavo poslovanje, a drugi je to što je sa većom disperzijom rizika i broja kupaca cena tog osiguranja potraživanja niža. To je nešto što naši ljudi ne razumeju, bar dok im se ne desi neki problem. Tad nas pitaju: ’A je l’ možemo sad da osiguramo?’ Nažalost, ne možemo ništa retroaktivno, jer to ne dozvoljavaju ni zakoni ni OECD regulative.”

Ovde je posebno važno istaći podatak da se, osim državne AOFI, osiguranjem potraživanja bave još samo tri osiguravajuće kuće u Srbiji. Kada bi takve polise počele da nude i oni osiguravači koji danas samo promovišu životna i neživotna osiguranja, tržište bi bilo znatno kvalitetnije, a cena usluge još manja nego što je sada.

„Privreda nije uopšte upoznata sa time, jer ne mogu da dođu do informacije da li osiguravajuće kuće uopšte pružaju uslugu osiguranja potraživanja” – ističe Dragijana Radonjić Petrović i dodaje: „Ja nigde nisam videla nijednu reklamu gde osiguravajuće kuće promovišu taj proizvod kompanijama koje bi trebalo da osiguraju potraživanja. Znam da je nekoliko kompanija pokušalo da plasira taj proizvod, ali to nije zaživelo. Mi nikada nismo videli reklamu kao za zdravstveno ili životno osiguranje i slično. Kod takvih reklama vi jasno vidite uslove, možete da uporedite različite polise, dok je kod osiguranja potraživanja ponuda, najblaže rečeno, sramežljiva.”

Na kraju, ponovo se moramo vratiti na malu i srednju privredu. Velikim korporacijama jedna nenaplaćena faktura ne predstavlja naročiti problem, nekoj većoj kompaniji može biti ozbiljan poslovni udarac, ali ne i fatalan, dok samo jedna nedospela faktura maloj i srednjoj kompaniji može staviti katanac na bravu. U moru tržišnih rizika i troškova, plaćanje osiguranja potraživanja im, zaista, nije baš nužno, ali, nažalost, samo do onog momenta dok im se ne okrene sreća u igri na kartu poverenja. 

Izvor: BIZLife Magazin

Foto: CorD magazine/HeadRoom Art / Respect IBS/Privatna arhiva