Ovi PRIZORI nisu za svakoga: SRPKINJA koja nam je ispričala kako izgleda „tura“ kroz ČERNOBILJ (FOTO)

Pogledala sam seriju „Černobilj“ po preporuci kolege i jako mi se dopala. Međutim, za celu priču oko Černobilja bila sam više zainteresovana pre nego što sam posetila to mesto (Pripjat i sam Černobilj). Prag tolerancije na ljudsku tugu mi je s godinama sve niži, pa mi je bilo teško da je odgledam. Ali serija je odlična, naročito produkcijski, kaže Daliborka Dada Nikolić (EU Communication Officer at EU in Serbia Communication Network (EUINFONET)).

Daliborka je posetila Pripjat, Černobilj i zabranjenu zonu 2010. godine, pre nego što je izgrađen novi zaštitni omotač nad reaktorom četiri (tzv. sarkofag). Sa nama je podelila detalje sa ovog putovanja.

Zašto si se odlučila na taj korak da posetiš Černobilj?

U oktobru 2010. godine sam posetila Pripjat i Černobilj. Nakon 6 godina rada na Kosovu (otišla sam 2004. godine) za međunarodne organizacije, u vrlo izazovnim okolnostima, mislim da sam negde kao čovek postavljala sebi pitanje: odakle to zlo.

Na koji način se na svetu „dese“ takve „katastrofe“ kao što su masovne grobnice u ratu ili činjenica da, kao u Černobilju, ti ljudi bivaju ostavljeni na milost i nemilost radijaciji – iako se znalo šta se desilo. Hana Arent, nemačka teoretičarka politike, takve situacije savršeno opisuje – aparatčik koji izvršava naredbe ne razmatrajući i ne želeći da snosi bilo kakvu odgovornost – nego se vodi time da je dobio nalog od nekog ko je iznad njega.

Na taj način „smo dobili“ i Aušvic i Birkenau i Pripjat i Černobilj. Što se Černobilja tiče, to je zaista bila ljudska greška – čak i na samom reaktoru, ali su ti reaktori ostavljeni tako, jer nisu smeli da dozvole da svet zna da kod njih nešto nije kako treba.

Jedan od razloga zašto sam otišla tamo je radoznalost, zapravo upitanost nad ljudskim zlom – šta je etički, šta nije etički i kako je moguće da se dešavaju takve stvari. Govorimo o stradanju civila koji nisu znali šta im se dešava i posledice su bile tragične.

Kakva je bila organizacija takvog putovanja?

To je bilo jedno duže putovanje. Putovali smo preko Karpata, spavali smo u Karpatima, pa smo bili u Kijevu nekoliko dana i iz Kijeva smo išli u Pripjat i Černobilj. Kada smo stigli do elektrane, ja tada nisam znala da prvobitnom sarkofagu nad reaktorom ističe rok trajanja. To tek sada izgleda bezbedno. Tada sam bila na 150m od reaktora i činilo se kao  da je to neka zarđala, zapuštena građevina u distopiji, a od tog sarkofaga se očekivalo da štiti celu Evropu od nekoliko tona radioaktivnog materijala. To mi je bio fascinantan podatak.

Imala sam osećaj kao da ulazim u film Andreja Tarkovskog „Stalker“ (1979), koji je inspirisan novelom „Piknik pokraj puta“. Zbog načina na koji je Tarkovski prikazao vizuelnu poetiku baš me je podsetilo na to – jer je bio oktobarski, vetrovit dan i vozili smo se preko nekih livada. Zatim smo stali u čuvenoj „crvenoj šumi“, koja je potpuno zatrpana i gde je radijacija bila toliko visoka da je drveće pocrnelo i mogli smo da vidimo samo patrljke. Drugarica i ja smo uključile Gajgerov brojač i on je „šizeo“ u tom trenutku.

Da li ste nosili neka zaštitna odela, maske?

Nismo nosili zaštitna odela, ali smo dobili vrlo stroge instrukcije da ne smemo ništa da jedemo ni da pijemo dok smo tamo. Ja sam neko ko pije zaista dosta vode tako da mi je to jako teško palo, jer je ta tura trajala satima.

Nije bezbedno svuda. Imate „check point“ gde pokazujete svoja dokumenta, onda se ide do Černobilja. Vozimo se kombijem u maloj grupi. Tačno se zna gde sme da se izađe, a gde ne sme. Najbolje je da budete prekrveni skroz – dugi rukavi, čizme, kapa na glavi. Niko nam ništa nije rekao za maske. Ja sam u nekom trenutku držala onu klasičnu medicinsku masku, a onda sam je skinula.

Kako izgledaju Pripjat i Černobilj?

Totalna entropija u socijalnom smislu, gde vidite da je jedan grad totalno nestao, potpuno izmešten, izbrisan. Inače, ta estetika nestajanja arhitekture je meni jako privlačna i sa tim ćemo se sve više susretati u budućnosti – sa napuštenim gradovima, napuštenim građevinama, napuštenim tržnim centrima. I nije bilo prijatno, ja sam radoznala priroda, ali nije prijatno biti u totalno napuštenom gradu nakon takve katastrofe. Dosta deluje apokaliptično. Ne mogu da kažem da je to bila avantura. Možda izgleda tako sa strane, ali ja sam „ozbiljno propatila“ taj dan. Jer mi smo ušli u školu, ušli smo u Dom zdravlja, u Dom kulture, u pozorište… Sve i dalje stoji: Staljin, Lenjin sve na crvenim stiroporima, potpuno zarobljeno u vremenu.

Da li je tačno da uprkos zabrani tamo još uvek žive ljudi?

Nismo tu sreli ljude. Međutim, kada smo pravili pauzu, ne znam tačno kako smo se kretali, otišli smo na ručak u nekim kao montažnim objektima gde ljudi žive. Ne znam da li je to postojalo i tada ili je kasnije izgrađeno. Šokirao me je podatak da životinje tamo sasvim normalno žive – sreli smo samo pse.

Nismo smeli da se šetamo. Kako je padao „taj prah“ nakon eksplozije, ostajali su pečati na zemlji, koje smo morali da izbegavamo i kretali smo se mimo njih.

Postoji čitav blok koji je bukvalno „groblje tenkova“ – sve je potpuno zarđalo i zastarelo.

Postoji ograničenje kada se krećete kroz Pripjat, ali je ruta trajala duže nego što sam mislila. Išli smo strogo sa vodičem, nismo smeli da se odvajamo, on nas je navodio gde ne smemo da gazimo i na kroju stranu ne smemo da krenemo.

Kako se završava tura?

Ulazi se na jednom „check pointu“, sa druge strane, kada se završi vođeni obilazak, izlazi se i proverava se nivo radijacije – svi su bili ok. Ako se brojač „ludački oglasi“, onda se preduzimaju određene mere, verovatno kupanje i još nešto. Potpisujete da ulazite u zonu na sopstvenu odgovornost.

Začudili su me komentari na društvenim mrežama nakon mog putovanja – da li sam normalna, što trošim svoj odmor na ovakva putovanja, zašto bih ja išla u te tužne krajeve, šta ja tamo radim… Ali ovo putovanje nije za svakoga stvarno.

Ovde možete pogledati fotografije iz Černobilja:

Reaktor 4 pod starim zaštitnim pokrovom

Check point na ulasku u zabranjenu zonu

Škola u Pripjatu

Izvor: BIZLife

Foto: Privatna arhiva

Piše: M. Puljecović