Piše: Darko Soković, Rukovodeći partner za strategiju i razvoj, Propulsion

Bio je, valjda, mart ili jun (ili kad ono već) kad sam shvatio da sam u vezi s firmom – svojom rođenom firmom – koja me ne pita kako sam. Voz ludih misli, a sve jedna sustiže drugu: da se više trudim ja nego ona; da stalno dajem, a retko dobijem nazad; da je i ova firma – moja rođena – postala čudovište kakvo svaki ozbiljan biznis mora da proizvede: traži, uzima, melje i ne prestaje. Šta to znači? Da, ako ne promenim nešto, mi ćemo se tiho razići? Ne uz dramu, nego uz umor? Kao većina dugih veza koje nikad nisu doživele rasplet, nego samo prestale. Pa zar je dotle došlo?

U tom trenutku – uostalom, kao i u svakom trenutku otkad znam za svoje poslovno biće – svet oko mene već je bio u raskidu sa zdravim razumom. Kina i Amerika ratuju tarifama kao u nekom trećerazrednom sudskom sporu. Evropa neuko pokušava da održi privid normalnosti i, uz sve svoje unutrašnje lomove, ubeđuje nas da i dalje postoji Šengen, da i dalje postoji zajednička spoljna politika, zajednička odbrana. Ugasim mreže, ali šta vredi kad tržište kapitala izgleda kao Instagram onih parova koji se iz čista mira otprate ili blokiraju, bez najave, bez komentara! Čak i dolar, taj najstabilniji lik u svakoj podeli, deluje nervozno. Nafta igra toplo-hladno, a poverenje u baš sve institucije kruni se iz dana u dan. Evo, samo u našoj maloj vaseljeni, USAID, naš brat od druge matere do juče, iz čista mira i suludog hira prestade da postoji (šta će biti sa stotinama naših prijatelja koji rade kod njih i sa njima?), evo emir se katarski iz čista mira predomisli, pa se gasi balkanska „Al Džazira” (šta će biti sa stotinama naših prijatelja zaposlenih u ovom bivšem svetioniku medijskih sloboda?), pa šta je sledeće?

Ma imam li ja pravo da se baš sad predomišljam, uopšte? Mi, barem, još uvek postojimo. Mi, barem, još imamo ideja napretek. Mi, barem, nismo kresali poslovanje, naprotiv. Da li je ovo „barem” dovoljno? Prisetim se i da su raskidi, izgleda, čitava moja karijera. Neki nežni, kao kad dvojica sede u tišini i shvate da više nemaju šta da kažu jedan drugom. Poneki dramatični, s podignutim tonovima i zakasnelim fakturama. Par ih je bilo čak i pasivno-agresivnih – izbrisali nas s imejling liste, ali nastavili da nam gledaju storije (klasičan biznis ghosting). Pa dobro, hoćemo li odrasti? Izgleda da nisu tridesete nove dvadesete, niti pedesete nove tridesete, nego da smo mi, zapravo, deca sa zidića, svi kolektivno – zauvek.

U svetu kakav nas oblikuje, otpornost zvuči kao fraza. Ali nije. Ona je jedino što stoji između nas i potpunog odustajanja. Otpornost je kad, i posle svega, kažemo: „Hajde da pokušamo iznova!” I ne mislim samo na poslovne pokušaje. Mislim na to da čovek ustane i, šta ja znam, opere kosu ujutru, iako je sinoć pomislio da ništa više nema smisla. Da se javimo, evo, još jednom onima prema kojima smo ispali smeće, iako smo već pet puta dobili tišinu kao jedini odgovor. Da, ne znam, odem kod klijenata koji su prošli put „zaboravili” da im trebamo, jer verujem da možda, evo, baš ovaj put – neće.

Istrajnost nije herojstvo i nije motivacija, nego kad prosto znaš da ćeš možda biti povređen i pregažen, ali ustaneš i svesno uđeš u rizik ponovo, u novom poslu, na novom tržištu, u novoj niši. Jednostavno, ne želiš da život prođe dok sediš na zidiću i meriš koliko si dao, a koliko ti je vraćeno; to je, ipak, igra za klince. I moraš sebe da uveriš da nije sve pitanje balansa; neke stvari, jednostavno, radiš jer osećaš da moraš. Znate šta je najteže kod ustajanja od stola, kod prekida i raskida? Nije gubitak posla. Nije manjak novca. Najteže je kad izgubiš osećaj da radiš nešto što ima smisla.

Zato sam ove godine rešio da napravim jedan ne tako nagli i ne tako rušilački rez. Više kao ono kad odlučiš da ne zoveš ti prvi i da, možda prvi put u karijeri, daš sebi dozvolu da pustiš nešto da ne uspe, i to ne da ispraviš neku krivu Drinu, nego da čuješ sebe. Naš svet se menja, i to ne postepeno. Više ne znamo ni gde ćemo raditi za godinu dana, a kamoli s kim ćemo biti. U tom haosu, možda ne možemo da budemo sigurni u tržište, valute ili političku stabilnost. Ali možemo u jednu stvar: da ćemo biti ljudi, i u poslu, i u raskidima, i u pokušajima.

Znate, ljubav nije za jedanput, kako je to hirurški precizno kazala nikad neprevaziđena istoričarka našeg emotivnog trenutka Marina Tucaković glasom prekrasne Nataše Bekvalac. Nije za jedanput ni prema kome – ni prema partnerima, ni prema sebi, niti prema poslu. Ljubav se gradi kad odlučiš da i posle razočaranja ostaneš, bar iz dostojanstva, bar iz vere. Možda to jeste najveći luksuz u svetu koji nas uči da sve treba brzo da se zameni čim više ne prija. Ne treba, ne zavaravajmo se. Ja biram da ostanem. Ne uvek, doduše, i ne po svaku cenu, ali dovoljno često da bih mogao da kažem: „Bio sam tu kad je bilo najteže, nisam odmah skupio prnje i otišao.” (A tako bi sigurno bilo najlakše u gotovo svakoj situaciji.)

To je, valjda, i jedini pravi kriterijum – i u poslu i u životu: jesmo li, čak i onda kad su drugi digli sidro, ljubavi dali šansu jedanput, dvaput, stoput? 

Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER