„Nisam posetio prljaviju zemlju. Nisam upoznao srdačnije ljude. Nisam se pokajao“ (FOTO)
Piše: Aleksandar Tašić, poznatiji kao Putriota.
Putovanja za mene odavno nisu komfor i utabane staze, iako poštujem one koji na taj način troše svoje zarađene dane godišnjeg odmora. Često prilikom odabira destinacija slede ona pitanja: Zbog čega tamo?, Šta baš tamo ima da se vidi?. Previše smo se oslonili na vid.
Videh u Bangladešu istorijske građevine, prelepe džamije, stare i nove brodove, reku gde ribe već godinama ne žive, te reku ljudi. Bujicu. Predivnu peščanu plažu, te smeća koliko i peska. Nažalost. Jedna od najzagađenijih zemalja na svetu, ako pričamo o vazduhu, vodi, buci, količini smeća i stresa. Zapravo, za poslednje nisam najsigurniji, često su mi lokalci izgledali vrlo smireni, a sam sebi kao jedina jedinka koja oseća napetost. Smireno ukrštamo poglede, gde u više od devedeset odsto slučajeva sa druge strane izroni osmeh. Bangladeš lokalci nazivaju i zemljom sa sto sedamdeset miliona osmeha; toliko ih je unutar granica. Koncentrisani na prostoru nešto manjem od dve Srbije. Gužva?
Lokalci su predivni prema strancima, jer nas nema mnogo, tek nekolicinu sam sreo u jedanaest dana. Njima smo egzotika. Obostrano je. Kažu, ipak, da nisu najsjajniji jedni prema drugima. Možda jer ih je mnogo. „Mnogo” je izgovor za sve. Mnogo je i izgovora. Mnogo je utisaka, koji kao magneti na frižideru vise u mislima.
Dobro došli u Bangladeš, zemlju koju, verovatno, nećete posetiti! Moje ime je Aleksandar Tašić, na Instagramu poznatiji kao Putriota, i biću vaš vodič.
Krov je sjajno mesto
Daka, njihov glavni grad, naša je prva stanica. Prestonica Bangladeša, zagađenja, rikši, gužve i haosa. Toliko priznanja. Pri sletanju nas je sačekala vizna papirologija, papir u izvornom svom značenju. Ne priznaju se bilo kakve elektronske forme. Vazduh je za kap vlažniji, za paletu boja tamniji. Često jako siv. Sivim taksijem milili smo ka hotelu, tik iza ponoći, u totalnoj gužvi.
Špic je ovde jedna ravna linija, koja traje dvadeset četiri sata. Samo se tokom dana seli iz jednog dela grada u drugi. Nikada više neću reći jednu reč protiv semaforâ u Beogradu; hvala im što postoje. Saobraćaj u ovoj zemlji posebna je tema, o kojoj bih mogao napisati doktorat, ali probaću kraće. Više od dvadeset miliona ljudi, koliko ih živi u Daki, svakodnevno krstari rikšama, tuk-tukovima, taksijima, autobusima. Prva metro linija je izgrađena dopola, drugu polovinu su obećali do kraja ove godine. Obećanja. Uzdaju se u to da će metro bar malo pomoći ovom apsolutnom kolapsu koji guši grad.
Kolaps je za mene dobio novo značenje otkako sam posetio Bangladeš. Glavno prevozno sredstvo su rikše, biciklisti koji na zadnjem sedištu razvoze ljude po gradu, uglavnom njegovom starom delu, gde su ulice uže, prenatrpane i bez ikakvog reda. Zadnje sedište iza vozača ima dva mesta za sedenje – nekada stane i osmoro. Čak sto osamdeset hiljada rikši svakog dana operiše po gradu! To je ujedno i najjeftiniji vid prevoza, što je slikoviti primer koliko je ljudski rad ovde obezvređen. Tek oko trideset dinara je potrebno izdvojiti za razdaljinu od oko kilometar-dva. Tuk-tukovi su motorni vid transporta, manji od kola, tako da se mogu provlačiti svuda, pište, jure, uskaču i preskaču. Sedite u kavezu, kako ne biste ispali. Inače, svi voze jako nenormalno. Na prvom mestu su, naravno, oni najveći, kojima ne može niko ništa. Imali smo priliku da se autobusima vozimo na međugradskim linijama – ne ponovilo se. Neprijatna vožnja do te mere da se, zaista, bojite za svoj život. Ne preuveličavam. Neslavan je broj onih koji na putevima u ovoj zemlji svakodnevno izgube život. Pitali smo lokalce da li postoji saobraćajna policija. Kažu da postoji, samo što policajci, uglavnom, po kafićima. Kafanama, ili kako se već nazivaju te ustanove.
Siguran sam da ste nekada negde videli ljude koji se voze na krovu voza. Baš odavde dolaze te fotografije. Kada više nema mesta u vagonima, ili kada neko ne želi da plati kartu, krov je sjajno mesto za sedenje. Najhrabriji stoje.
Bodlje između bogatih i simorašnih
Daka je prelepa u svojoj grdosti. Podeljena u tri celine, stari grad, bez ikakvog reda. Ulice se ne podudaraju jedna sa drugom, prekrivene vozilima, ljudima i smećem. Nebo ispresecano kablovima. Stotinama kablova. Imam utisak da je jedan kabl po čoveku. Sledeći su Nova Daka, sa visokim zgradama i bulevarima, te Gulšan, deo grada gde se nalaze sve veće kompanije, banke, ambasade, gde žive oni bogatiji.
Ogromna je razlika između onih koji imaju novac i ovih drugih. Sve bolje kuće i zgrade opasane su bodljikavom žicom, kao zaštitom od siromašnih. Jedino se čak ni bogatiji ne mogu zaštiti od prezagađenog vazduha, koji se svakodnevno vidi, ali i oseća u plućima. Zbog svega toga – Daka je svake godine na dnu liste svetskih gradova po kvalitetu života. Konstantno se bori za poslednje mesto. Kante za smeće gotovo da i ne postoje, komunalne službe – takođe.
Pomislićete da je sve ovde loše, da ništa ne valja, pitate se zbog čega smo došli. Osim što volim haotične zemlje, gde je sve drugačije, sirovo i surovo, volim da prikažem ljudima ono što se ređe sreće. Kako po društvenim mrežama tako i ovim putem.
Ljudi su ovde navikli na sitnice, raduju im se iskreno, kao deca. Otuda osmesi i sreća, iako većina vrlo teško živi. Imaju svoje posliće, porodice koje prehranjuju, improvizovane domove. Oni se smeju i spremni su da vas ugoste, sa vama podele sve. Zar nije to dovoljan razlog da na ovom mestu provedete bar nekoliko dana tokom života? Jedanaest je bilo dovoljno da uživamo, da ih upoznamo, steknemo prijatelje, otkrijemo emocije, pregorimo. Kako se vama ne bi isto desilo, vodim vas na okean.
Šest godišnjih doba
Kroz Bangladeš protiče više od sedamsto reka, što čini ovu zemlju veoma plodnom, ali i veoma pogodnom za jeftin transport brodovima. Dosta je mogućnosti za međugradski prevoz – brodovima, vozovima, autobusima. Izabrali smo kombinaciju broda i autobusa. Noćnog broda! Obožavam ih.
Noćna vožnja traje oko osam sati, dobijete svoju kabinu na grdosiji od četiri sprata. Nekoliko kafića i restorana. Pri tome, vrlo je jeftino, nekih desetak evra. Pun pogodak i fenomenalna avantura. Atmosfera koja je vladala tokom plovidbe možda je nešto najnormalnije lokalcima, ali na nas je ostavila veoma jak utisak. Osetio sam baš iskonsku sreću i mir. Nakon bučnog grada, prijala mi ja lagana vožnja uz povremeni zvuk sirene. Nekako, čim smo zakoračili na brod, imao sam utisak ulaska u nekakav film. Ovo se dešava samo na filmovima, takve momente sam već negde gledao. Kao i prethodnih dana, svima smo bili zanimljivi, svako je želeo da prozborimo koju, uradimo selfi, rukujemo se. Nakon obilaska broda, čavrljanja i posmatranja mrklog mraka oko nas, utonuli smo u san. Krevet se zajedno sa celokupnom konstrukcijom blago tresao.
Čuo se samo zvuk motora. Nekada su na ovoj ruti plovili parobrodi, ali su, zbog starosti, isključeni iz saobraćaja, tek 2020. Zamalo da doživimo i to iskustvo! Nekoliko sati kasnije, kada smo uplovili u luku naše destinacije, tada sam isplovio iz snova.
Setih se da vam nisam rekao glavnu stvar. Na naše proputovanje je krenuo i konobar koga smo upoznali u jednom restoranu iz Dake. Ubrzo nam je postao prijatelj, zbog svoje dobrote, neposrednosti i entuzijazma. Bio je to pun pogodak imati Afridija sa nama.
Tog dana smo obišli Barišal, taj novi grad, njegovu okolinu i prirodu, plovili čamcem među palmama, guavom, bananama i pirinčem. Miris prirode, zvuk insekata. Konačno zastaje dah zbog lepote, a ne užeglog vazduha. Često je jako teško sporazumeti se sa ljudima, naročito sa vozačima taksija – uglavnom će probati da vam naplate više. Ah, ti taksisti!
Sada već naš prijatelj, Afridi nam je olakšao snalaženje. Zapravo, nismo morali da se snalazimo. Prijalo je. Prijalo je ležati na čamcu i ćutati, ćutale su i krave na okolnim pašnjacima dok su brstile travu pod palmama. Blago njima i nama!
Bangladeš ima šest godišnjih doba, a tokom monsunskih kiša ovo mesto je dom najlepših plutajućih marketa. Mesto gde lokalci čamcima dovoze voće i povrće, te ga prodaju i razmenjuju sa ostalima. Nažalost, tokom zime se retko dešavaju. Ka plažama smo nastavili autobusom, onim nenormalnim. Ukoliko se ikada zadesite u ovom delu sveta, birajte voz, brod ili avion. Zahvalite mi po povratku.
Vašar
Koks Bazar je najpoznatije letovalište u Bangladešu, a rekao bih i šire. Veliki broj turista iz Indije često nadmaši lokalne. Ime mesta potiče od britanskog oficira i kapetana koji je obitavao i radio u ovom delu Bengala. Hiram Koks. Ovo je ujedno i najduža prirodna peščana plaža na svetu, dužine od oko 120 kilometara. Hej, 120 kilometara peščane plaže! Kakav raj! Oduvek pesak postavljam ispred šljunka.
Mir koji smo na trenutak prethodnog dana na brodu iskusili ovde smo oberučke zagrlili. Nije bilo preterane gužve, nije bilo zagađenja i prekomerne buke. Uveče si mogao čuti samo vetar i talase. Na trenutke osetiti miris okeana.
Videti čak i zvezde na nebu. Mlade koji na ležaljkama slušaju muziku i druže se. Tokom dana igraju fudbal, iako smo bili ubeđeni da je ovo zemlja kriketa. Zaostavština Britanije. Stoje u plićaku i ćaskaju. Fotografišu se. Nisam video naciju koja više voli selfije od Bangladežana i Indijaca. Niti sam video da neko više ne voli da pliva, ili pak ne zna.
Osim divnih plaža sa brodićima u obliku meseca, Koks Bazar nudi razne aktivnosti na vodi ili pesku, vožnje i letenje. Zanimljive pijace obavijene raznim mirisima, otvorene tokom dana i noći, budističko selo na samo deset kilometara od grada, dobre restorane. Vašar! Kao onaj u Šapcu, samo sa drugačijim estradnim umetnicima. Kada kažem „dobre restorane” – mi smo jeli po jako dobrim, pre svega, zbog bojazni od stomačnih tegoba, koje putnike u ovakvim zemljama lako mogu zadesiti. Cene su niže od naših prosečnih restorana. Kada kažem „vašar”, zaista mislim na plantažu smeha, boja, vožnji na ringišpilu, prodavaca magle i đakonija. Svako veče smo završavali uz kolače. Par dana smo odvojili za ovaj raj, a zatim se vratili u Daku. Avionom. Dodali višnju na šlag i pozdravili se do daljeg.
Bangladeš me je podsetio na vrednovanje. Koliko je vredan mir – kako unutrašnji tako i svakodnevni oko nas. Vrednovanje dobrih ljudi – kako izgledaju, te kako u život prilaze. Možda su zbog toga njihovi osmesi daleko iskreniji.
Rekoh nije ovo destinacija koja će se često naći na listama želja. Ako sumiramo, nisam posetio prljaviju zemlju. Nisam upoznao srdačnije ljude. Nisam se pokajao. Uživao sam. Istražio sam, naučio i pomučio se. Ne verujem da ću se vratiti, jer toliko je toga još. Verujem samo da će mi se sa ljudima koje sam zavoleo putevi ponovo ukrstiti
Izvor: BIZLife
Foto: Privatna arhiva
