Ne bih da se stavljam u ulogu filmskog kritičara, još manje proroka, ali poznajući Trojpeca, kreativnu industriju i stvaralaštvo, vrata će mu se tek otvoriti. Nakon uloga negativaca, koje su mu, zbog izražene muskulature i mangupskog hoda, po prirodi stvari u početku sledovale, sva je prilika da će glumac tek imati priliku da pokaže svoj talent, „pitomu” stranu i veru u dobro, koja je kod njega jasna i pre čaše viskija. Ovde smo bili na drugoj…

Razgovaramo neposredno nakon što ste s ekipom filma „Indigo kristal” boravili na jubilarnom, 70. Filmskom festivalu u Puli. Za one koji ga nikada nisu posetili, dajte nam malo atmosfere sa tog događaja, koji odoleva duhu vremena. Po čemu je specifičan?

‒ S obzirom na to da je i meni ovo bio prvi put da sam gost u Puli, to je skroz novo iskustvo. Definitivno se ovaj festival od drugih festivala razlikuje najpre po mestu na kom se organizuje – u Areni, što gledanje filma u takvoj atmosferi čini jedinstvenim.

Kada smo kod „Indigo kristala”, bilo je onih koji su ga, zbog crno-bele estetike i „radnje na betonu”, poredili sa kultnim francuskom filmom „Mržnja”, na kom je, moglo bi se reći, odrasla generacija kojoj pripadate. Da li je „Indigo kristal” način da novi klinci imaju svoju „Mržnju”?

‒ U početku je naša referenca upravo bio film „Mržnja”. Postoje čak i neki kadrovi u „Indigo kristalu” koji su takoreći omaž „Mržnji”. Ima istine u tome da smo „Indigo kristalom” novim generacijama „obezbedili” da imaju „srpsku Mržnju”.

Ne želimo da potenciramo mnogo puta ispričanu priču o odrastanju na ulici, ali želimo da pričamo o kodeksu. Umetnički krugovi su vrlo specifični. Da li je u glumi moguće negovati ulične kodekse a ne izgubiti uloge na kastingu?

‒ Kada govorimo o umetničkim krugovima i kodeksima, mislim da bi u našoj industriji dobrodošlo malo veće prisustvo uličnih kodeksa, kada bi ih ljudi u većoj meri uvažavali.

Ulica i te kako zna biti poštenija, iskrenija i časnija od industrije u kojoj sam.

A da li je moguće negovati ulične kodekse a ne izgubiti uloge na kastingu – to je pitanje za one koji kastinge organizuju.

Glumac Miloš Petrović

Dobro vam stoji uloga bokserskog trenera Tadije u seriji „U klinču”. Na kojim primerima uočavate uticaj koji imate na klince? Biti uzor je breme ili blagodet?

‒ Imajući u vidu činjenicu da mi je većina prethodnih uloga koje sam glumio uglavnom bila bazirana na „negativcima”, Tadija je potpuna suprotnost od toga i pre svega mi je to bilo najveće zadovoljstvo. Tadija je pošten čovek, „na mestu”, zdravog razuma, koji okolini daje zdrav primer, a najviše klincima. Svaka uloga ima uticaj, a s obzirom na to da je Tadija ovakav karakter kakav jeste, mislim da je u ovom trenutku to blagodet. Breme je kada si u ulozi lika s negativnim uticajem na klince, jer oni upijaju sve.

Ideja ove rubrike je da nahranimo dušu dobrim sadržajem. Preporučite nam nešto što možemo da pročitamo, pogledamo, preslušamo i posetimo.

‒ Pročitajte Borisa Akunjina, ceo njegov opus, hronološki. Pogledajte „Indigo kristal”. Preslušajte Boba Marlija. Posetite pozorište i odgledajte predstavu „Tramvaj zvani želja”.

Glumac Miloš Petrović

Stadion „Rajko Mitić” je jedno od mesta na kom imate dobre prijatelje i lepe uspomene. FK Crvena zvezda se ove godine direktno plasirao u Ligu šampiona, pa ne možemo da vas ne pitamo za očekivanja. Koga priželjkujete od protivnika?

‒ Naravno da mi je puno srce što se Zvezda u Ligu šampiona plasirala direktno, ali moram priznati da je svojih čari imala i ona nokaut faza. Ne priželjkujem protivnike – voleo bih da budu što jači, da bismo imali što veću feštu na Marakani.

Na kraju, ne toliko lepa tema, ali ne možemo je zaobići: glumci, društvo i politika. Ispadoste za nešto krivi?

‒ Glumci su sastavni deo društva, a i politika je, nažalost. Ispadosmo krivi zato što imamo svoje mišljenje i što ga javno iznosimo. Izgleda da se podrazumeva da glumci ne smeju biti iskreni do kraja. Imajući u vidu da smo izloženi javnosti, autocenzura nam se negde nameće kao logičan izbor. Ali mi smo pre svega ljudi, pa smo onda glumci, ili koja god druga branša. Ako krenemo od toga, onda apsolutno možemo da iskazujemo svoje mišljenje u vezi sa svim temama koje se tiču našeg društva. Za šta smo krivi? Verovatno, za to što smo se bavili svojim poslom i za to, nažalost, bili plaćeni…