Mi sami biramo koji će tas na vagi da pretegne
Na nekom seminaru pre dvadesetak godina dobio sam možda i najpametniji savet u životu. Naši mentori su nam rekli, ako imamo bilo kakav problem ili nedoumicu, da je najbolje da odemo do obližnjeg parka, nađemo dvojicu deda koji igraju šah, priđemo im i zatražimo savet za ono što nas muči. Zapravo, savet je bio: pitaj za mišljenje osobu koja te ne poznaje, jer će samo ona biti potpuno objektivna, a svako ko te imalo zna i bar mrvicu voli, ceni i poštuje – reći će ti nešto subjektivno, iz najbolje namere, ali to, uglavnom, nije savet koji ti treba. Nije dobar, čak ni kada dođe iz čistog srca.
Piše: Borislav Despotović, glavni i odgovorni urednik magazina BIZLife
Ali nekako sam u takvim situacijama i inače imao sličan pristup, mnogo pre tog seminara. Kao tinejdžer, pustio bih muziku, blejao satima u plafon, smirio se maksimalno i počeo na tasove zamišljene vage da stavljam argumente „za” i „protiv”. I tako o svemu, od ljubavnih jada do toga gde ću ja sa svojim životom. Zapravo, merilo je to da li sam se ja zbog nekog ili nečeg više smejao ili više bio tužan, pa gde tas pretegne. I bude tu usput „dobronamernih” i dobronamernih saveta, ali nikad nisam mario za njih. Nekako sam uvek ja to sâm najbolje znao, a na kraju krajeva, sve i da sam hteo (a nikad nisam!), za svoje odluke nikoga nisam mogao da krivim, jer sam za njih bio odgovoran isključivo ja sâm.
Mislim, bilo bi lepo da se to može primenjivati u biznisu, koji traži „targete”, „tajmlajnove”, „KPI-jeve” i slične tuđice koje predstavljaju ogledalo našeg rada. Sreća je da smo mi, novinari, donekle „amnestirani” od toga, pa nam je onaj kreativni deo ipak malo srcu bliži, ali jasno je da se bez toga ne može. Međutim, kad smo već kod povlačenja crte ispod računice na kraju godine, odnosno pitanja da li je taj onomad planirani KPI ostvaren, jedno je sigurno – svi smo mi podjednako „ključni pokazatelji učinka”, samo svako u svom delokrugu rada, ali na istom zadatku. Prosto je – neće zupčanik okrenuti lanac ako neko prvo ne „zavergla kurblu”. Pa tako i mi, jedan dan smo kurbla, sutra držimo volan, prekosutra smo zupčanik i tako redom ukrug.
Na kraju, nekoliko stvari je važno napomenuti. Motor, jednostavno, ne sme da stane, lanac uvek mora da se okreće, a bilo bi lepo da može i da se skrati, jer ćemo tako biti brži. Ali dokle god sa zadovoljstvom idemo na posao i sa njega se vraćamo nasmejani, sistem će da radi kako treba, pa ni nama neće teško pasti to što smo ponekad morali da verglamo malo više nego što smo hteli.
Ako volimo svoj posao, neće nam teško pasti ni ako neki zacrtani KPI nije ostvaren baš onako smo planirali, to će nam samo dati više volje i elana da od iduće godine zapnemo još jače.
U to ime, neka nam je srećna i zdrava 2025. godina, da ništa ne moramo da radimo „na gurku”, već da nam sve ide kao po loju!
Uzdravlje!
Saznajte sve o dešavanjima u biznisu, budite u toku sa lifestyle temama. PRIJAVITE SE NA NAŠ NEWSLETTER.
Izvor: BIZLife
Foto: Zoran Rašić / BIZLife
